Ana Trošić: Ako bi proizvodnja tekstila stala, ljudska vrsta bi mogla da zadovolji potrebu za odevanjem tokom jednog veka

Jubilarni 50. Belgrade Fashion Week je u toku, a dizajnerka Ana Trošić Trajković je u okviru ove manifestacije predstavila svoju kolekciju „Dok traju zalihe”.
tekstil

Preuzeto: greenartincubator

Reč je o nastavku istraživanja na temu održive mode, upciklovanja, dekonstrukcije i redizajna, koje ima za cilj prikazivanje načina na koje je moguće produžiti životni vek tekstilnih proizvoda. Tim povodom sa Anom smo razgovarali o izazovima stvaranja ove kolekcije, modi kao primenjenoj umetnosti, ekološkom angažmanu i koncept radnji Biro 354c, koja je posvećena održivoj modi.

Kako je došlo do stvaranja kolekcije Dok traju zalihe? Šta je vaša ideja i kako je predstavljena na BFW? 

Ova kolekcija je naredni u nizu mojih eksperimenata na temu održive, ekološki i etički prihvatljive, zelene mode. Ideja je uvek ista – da publici približim načine i ponudim rešenje za odevanje koje ne podrazumeva novu tekstilnu proizvodnju, odnosno nova zagađenja životne sredine. Ime kolekcije – Dok traju zalihe -upravo sugeriše rešenje koje spominjem, sa obzirom na to da na planeti trenutno postoji dovoljno zaliha tekstila, da kada bi proizvodnja ove sirovine sada prestala, ljudska vrsta bi mogla da zadovolji potrebu za odevanjem tokom celog jednog veka, kroz procese redizajna, upciklovanja, kreativne reciklaže, ponovne upotrebe i mnogih drugih cirkularnih načina da se produži ili ponovo stvori novi životni vek jednog upotrebnog predmeta. 

Ovoga puta na redu su pletenine i tkano pokućstvo, pri čemu sam birala one u koje su ugrađene sirovine poput akrila, poliamida, poliestera i druge sintetike, budući da se one najduže razgrađuju u prirodi i sa namerom da za njih odložim deponiju. Naravno, ja koristim i druge materijale koji su mi potrebni u funcionalnom ili estetskom smislu, kako bih rešila neki dizajn ili produkciju, to su restlovi ili neprodati komadi iz mojih prethodnih kolekcija, kao i dead stock kuponi od dobavljača tekstila. Ideja je, dakle, ovoga puta predstavljena kroz kolekciju gornjih odevnih delova, novih dzempera, dukserica, košulja, bluza, napravljenih neuređenim pačvorkom starih dzempera, čebića, šalova, kardigana…

Koliki je izazov za vas bio samo kreiranje komada i celokupni proces rada? Ovim odgovorom možemo jedan takav proces možda približiti i demistifikovati onim dizajnerima koji su imali slične ideje.

Moram prvo da kažem da je održiva moda nije ništa novo izmišljeno, već nešto što se konačno vraća. Konzumerizam koji je doveo do hiperprodukcije će, nadam se, ostati u jednoj epohi kao rezultat događaja koji su krenuli po zlu. Pre tvorevina kapitalizma, imali smo dve modne sezone godišnje, sada imamo 42. Imali smo po jedan ormar u uglu sobe, sada imamo sobe-ormare. Takva atmosfera iziskuje nove mere, tako da su vremenom ustvari procesi dobili nova imena, kako bi se razlikovali od neetičkih. Na primer, proces redizajna kroz dekonstrukciju nije nešto što je novo, strano ili komplikovano bilo kom dizajneru. U stvari je samo obrnuti redosled operacija,  prvo se predmet rastavi, u celosti ili parcijalno na sastavne delove koji su potom nova sirovina, tj material za novi model. Oni se međusobno kombinuju, uklapaju, ponovo konstuišu, kroje i šiju. Sigurna sam da svako ko ume da konstruiše, može lako i da dekonstruiše odevne predmete. Meni je, u najmanju ruku, zabavno, inspirativno, beskrajno kreativno, nikada isto, nepredvidivo i nesagledivo u idejnom smislu. 

Sa druge strane, tržište za ono što ja radim je veoma malo i potrebno je još mnogo vremena ispunjenog delovanjima u tom pravcu, kako bi se ideja o cirkularnoj modi emancipovala. U smislu da ljudima bude prihvatljiva malo više od toga da im je bliska, potrebno je da odluče da promene navike, kao kada neko donese odluku da postane vegan, da bi se stvorilo tržište koje je ekonomski održivo za dizajnere kao ponuđače. Dizajnerima je i bez toga izazov da opstanu, pritom, oni samim veličinama serija koje proizvode, lokaliteom, distribucijom, etičkim stavom prema saradnicima, već zadovoljavaju kriterijume održivosti. Potrebno je da promena nastupi u centrima tekstilnih moći, a to je jedino moguće promenom tržišta, tj., redukovanjem potražnje. Zbog toga je neophodno da pametno kupujemo. 

U vašoj biografiji se između ostalog navodi da modu doživljavate kao vid primenjene umetnosti koja uvek mora biti angažovana, jer u suprotnom ostvaruje samo estetsku funkciju. Koliko angažmana postoji danas u svetu mode i koji su prvi koraci koje treba učiniti kako bismo videli konkretne rezultate neophodnih promena?

Mislim da se prvi rezultati vide na svim nivoima. Pa čak se i u Srbiji stvari pomiču sa mrtve tačke, mi do pre pet godina nismo znali šta svi ti termini znače, sada imamo desetak mladih dizajnera koji se isključivo bave upciklovanjem, imamo platformu F.fm koja edukativno i informativno obaveštava o svim tokovima na polju održive mode, imamo ikone održive mode kao što su Ida Prestar, Zoe Kida i Konstrakta, zatim novinare, magazine, mnogobrojne projekte sa takvim agendama, concept radnju održive mode. Takođe, svakodnevno niču Instagram profili za razmenu ili prodaju polovnih stvari, vintage i second hand radnje se ne posećuju samo iz ekonomskih razloga i to je sve veoma važan korak napred.

Neki konkretni rezultati još su daleko, jer se radi o velikim, kapitalnim promenama koje su izvan naših domašaja. Naspram multi-brand tekstilnih kompanija, nezavisni dizajneri su nevidljivi i mi na njih ne možemo uticati. Možemo uticati jedino na svoju publiku, pa što je više nas, publika je brojnija, a za toliko manje onih koji će otići u tržni centar i kupiti svoju devetu crnu majicu, po ceni kafe u kafiću. Važno je da promenimo svest  potrošača kako bi se milioni malih pojedinačnih promena slile u nešto osetno na tržištu. Dakle, verujem da je potrebno da svi nastavimo da radimo ovo što radimo i da nas bude što više.  

Verujem da bi bilo značajno da u ovom razgovoru predstavimo i Biro 354c, prvu koncept radnju koja je posvećena održivoj modi na Balkanu. Kako ste prepoznali potrebu za formiranjem ovog svojevrsnog pokreta u domaćem svetu mode? I kakvi su vam dalji planovi za razvijanje ovog projekta? 

Pre par godina napisala sam projekat o otvaranju cirkularnog biznis modela kakav na našim prostorima nije postojao i taj projekat je dobio sredstva za ostvarivanje. Pozvala sam nekoliko svojih kolega koji razmišljaju ekološki i tako je nastao Biro 354c, gde možete kupiti i iznajmiti komade lokalnih autora, dobiti uslugu redizajna svog odevnog predmeta ili izabrati neki već završen, možete posećivati radionice redizajna i sami učestovati u stvaralačkim procesima. 

Autor fotografija: Đorđe Tomić

Foto: greenartincubator

Novembar gallery
PODELITE
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

Share

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin