Problem klimatske (ne)pravde: Ko je odgovoran za najviše emisija i šta to znači za Srbiju?

Po nekim aktuelnim procenama, najbogatijih 10 odsto je odgovorno za 49% svetskih emisija u periodu 1990-2015, a najsiromašnijih 50% čovečanstva je odgovorno za svega 7%.
klimatske promene

Preuzeto sa sajta National Geographic Srbija

Dr Mirko Nikolić sa Univerziteta Linčeping u Švedskoj za Klimu 101 piše o klimatskoj nepravdi i šta to znači za Srbiju.

Većina ljudi na ovoj planeti ne doprinosi uništenju planete kroz preterano konzumiranje i prljave investicije, već mala manjina nesrazmerno odlučuje o ostatku društva i planeti. Ovo stanje stvari je neodrživo, a kao ključno nameće se pitanje pravde, konkretno klimatske pravde.

Nije dovoljno samo tražiti pare za odštetu i klimatsku akciju, kako je to 2021. u Glazgovu učinio predsednik Srbije (ali zašto, ako smo zapravo ekonomska velesila u usponu). Poenta je uraditi domaći zadatak i sagledati: gde smo mi u tome svemu? Odgovor nije jednostavan.

Poluperiferija

Mi smo na poluperiferiji, u sistemu svetske ekonomije ali i u širem društvenom smislu: neprestano jurimo razvoj iliti ekonomski rast, sa često izraženim ekološkim posledicama. Ono što je takođe važno da smo negde između centra i periferije, tj. da uživamo određeni “standard” i proizvode koji nastaju u zemljama koje su još više periferne.

Šta ovo znači klimatski gledano? Srbija ima skoro duplo veći broj privatnih automobila od svetskog proseka po glavi stanovnika. Koristimo više materijala od svetskog “pravednog udela.” Po različitim studijama, Srbija emituje više CO2 po glavi stanovnika od svetskog proseka. Postoje velike rupe u našim statističkim podacima o emisijama (često se klasifikuju kao loši ili veoma loši), tako da se delom radi o procenama, ali ih treba uzeti za ozbiljno. Potrebne su nam duboke, transparentne i nezavisne analize mnogo više rezolucije.

Za sada možemo da ustanovimo da nismo među delovima sveta koje su izazvale i izazivaju najveće istorijske emisije – kumulativno a ni prosečno po glavi stanovnika – ali manji ili veći broj nas u manjoj ili većoj meri jeste iznad “poštenog udela” po emisijima i potrošnji. Znači da je kolektivni zadatak, kao i u mnogim drugim delovima sveta, da izađemo iz fosilne zavisnosti i nesavesne eksploatacije prirode i drugih ranjivijih zajednica i naroda. Mi jesmo i zaduženi i duguju nam.

Trenutna srpska politička elita ne pokazuje ozbiljne planove i namere da se bavi ovim problemom, dok sve veći deo stanovništva oseća direktne uticaje klimatskih promena, kao i lokalnih projekata ekstrakcije resursa.

Ako mi građani i građanke sa poluperiferije ne proširimo analizu i angažman i u ovu dimenziju, upadamo u kovitlac klimatske krize, još više podvojeni u jurnjavi privilegovanih za novim tehnologijama i pritiskom manje privilegovanih da njihova okruženja budu žrtvovana. Ovo sigurno vodi daljoj nejednakosti, povećanju i zaoštravanju svih oblika društvenog konflikta.

Najveći emiteri

Prvi deo posla je onda mapiranje ko su top 1% i 10% individualnih potrošača u Srbiji i kako uspevaju da emituju prosečno preko 79t, odnosno 30t gasova staklene bašte po osobi. Ali ova analiza je samo deo medalje, jer ta vodeća klasa je takođe ona koja upravlja industrijom. Novije analize ukazuju da su investicije bogatih mnogo veći izvor emisija nego sama njihova potrošnja. Jezgro klimatske pravde je na samom mestu proizvodnje.

Znamo koja preduzeća su glavni emiteri gasova staklene bašte i ostalih zagađujućih materija kod nas. Na samom vrhu na državnom nivou jeste EPS, koji je trenutno i jedan od najvećih pojedinačnih emitera gasova staklene bašte u Evropi, sa prosekom od 21 Mt gasova staklene bašte u periodu 2016-2021. Emisije sumpor-dioksida su šest puta više od obećanih Energetskoj zajednici. Sveukupno, EPS čini Srbiju trenutno četvrtom zemljom po potrošnji uglja za struju u Evropi, posle Nemačke, Poljske i Češke.

Gasprom, veoma prisutan u našoj zemlji, deli drugo, odnosno treće mesto u svetu po emisijama u periodu 1965-2017, trenutno sa oko 210 Mt gasova staklene bašte. NIS grupa deklariše 1,69 Mt gasova staklene bašte za 2021 (bez Scope 3 emisija).

Šta su Scope 3 emisije?

Scope 1 i Scope 2 su emisije gasova zelene bašte direktno vezane za kompaniju. Scope 1 emisije su one koje izazivaju postrojenja, vozila i zgrade koje poseduje preduzeće. Scope 2 se odnose na energiju koju kompanija kupuje i koristi. Scope 3, “sveti gral emisija”, se odnosi na sve indirektne emisije, uzvodno i nizvodno u lancu snabdevanja, koji su vezani za materijale i usluge koje kompanija kupuje, kao i za to kako se njeni proizvodi dalje koriste (npr. dalja prerada materijala, potrošnja, odlaganje). U svojim “net-zero” ciljevima, kompanije se sve više obavezuju da javno deklarišu sve ove vrste emisija i utiču na sve ostale karike u lancu da bi smanjile Scope 3 emisije.

Industrija cementa, usko vezana za fosilna goriva i sistem razvoja zasnovan na njihovoj potrošnji, danas direktno emituje 4,27 Gt. Emisije cementa i dalje rastu, dobici novijim tehnologijama prerade bivaju pojedeni povećanjem proizvodnje. Kod nas rade tri cementare, sve tri deo velikih međunarodnih konglomerata, sve tri vezane za visoke emisije gasova staklene bašte i drugih čestica.

Nažalost nemamo potpune podatke o emisijama za operacije ZiJin Copper Serbia i Zijin Mining-a (10. po veličini rudarski koncern na svetu), niti za HBIS-ovu železaru u Smederevu (7. proizvođač na svetu na nivou koncerna). Samo proizvodnja gvožđa i čelika izazivaju 5-7% svetskih emisija gasova staklene bašte, i jedan su od sektora najtežih za dekarbonizaciju. Posebnu pažnju treba obratiti na otiske lanaca snabdevanja i prodaje ovih giganata koji se protežu oko cele planete. Ilustraciju pruža jedna druga kompanija koja želi da uspostavi svoje delovanje kod nas.

Rio Tinto je po proceni 34. kompanija na listi sa ukupnim doprinosom od 0,41% emisija od početka industrijalizacije do 2010, a u periodu od 1988-2015, 0,75% globalnih emisija gasova staklene bašte. Svoj kapital je izgradila na uglju, uranu, energetski intenzivnim materijalama kao što su gvožđe, boksit, bakar. Kao i mnogi u tom sektoru, sada pokušavaju da pokažu odgovornost fokusom na mineralima za baterije, npr. iz doline Jadra. Danas Rio Tinto emituje 31,1 miliona tona gasova staklene bašte, i indirektno se vezuje za vrtoglavih 553,5 Mt Scope 3 emisija. Menadžment odugovlači sa usvajanjem ciljeva za smanjenje Scope 3, što je predmet interne kritike i pritiska njihovih akcionara.

Rukovodioci i investitori ovih preduzeća imaju najveću odgovornost za ono što se događa kod nas i mnogo šire. Zatim treba bolje razumeti i otisak domaćih malih i srednjih preduzeća koje su takođe sve više deo svetskih tokova robe. Industrijska poljoprivreda i šumarstvo takođe nemaju javno pristupačne statistike emisija.

Ogromna većina “naših” emisija se odvija bez konsultacije i saglasnosti. Svi ovi procesi povezuju i, češće, razdvajaju nas na lokalu sa mnogim drugim zajednicama i radničkim kolektivima širom sveta, kao i ekosistemima. Ko je odgovaran za već izazvane negativne posledice i rizike, šta treba da poprave i nadoknade? Šta je društveno neophodno i kako raspoređeno, kako i šta je dugoročno održivo u okviru regionalnih i planetarnih granica? Šta je solidarno sa zajednicama uzvodno i nizvodno od nas?

Od Kolubare do Perua

Poplave u Srbiji 2014. su izazvale štetu od 1,7 milijardi evra. Šteta u dolini Jadra je bila velika, delom izazvana i izlivanjem tada napuštenog rudarskog jalovišta u reku Korenitu, pritoku Jadra i Drine. Tadašnji vlasnik rudnika Farmakom MB je ubrzo bankrotirao, a država je započela sanaciju brane tek nakon dve i po godine. Popravku je finansirala Evropska unija. Kopovi Kolubare su proveli skoro godinu dana pod vodom usled poplava 2014. Naučnici su majske poplave povezali sa klimatskom promenama.

Na drugoj hemisferi, zemljoradnik i turistički vodič iz Perua je pokrenuo tužbu protiv nemačke energetske kompanije RWE, koja se smatra odgovornom za 0,47% globalnih emisija. Saúl Luciano Lliuya potražuje 17,000 EUR od RWE da bi sprečio štetu od moguće poplave koju bi izazvao glečer koji se topi uzvodno od njegovog imanja. Klimatska odgovornost seže daleko. Kompanija je ne preuzima, ali građani to rade. Već godinama traje borba udruženih klimatskih pokreta protiv ekspanzije ugljokopa RWE, koja se ovih dana odvija oko uništenja sela Lucerat na zapadu Nemačke. Aktivisti tvrde da je to “crvena linija” posle koje država neće biti u stanju da održi emisije u skladu sa ciljem da se zagrevanje zaustavi ispod 1,5 stepeni Celzijusa.

Uz iscrtavanje “crvenih linija” koje ne treba da pređemo, vreme je da zajedno pišemo pravedne scenarije za spuštanje emisija, i da budemo akteri u njima. Da bismo to mogli, urgentno je bolje razumevanje društveno-ekoloških otisaka i njihove distribucije, uz posledica i rizika, na lokalu gde smo, uzvodno i nizvodno. Kada rukovodioci država i velikih preduzeća nemaju održive planove i/li iskrene namere, na građanima i građankama – industrijskim i poljoprivrednim radnici/ama, radnici/ama u oblasti brige, nauke i znanja, kulture, starima i mladima – na nama je da solidarno radimo na društvenom-ekološkom dogovoru koji će doneti mir i dobar život našoj planeti.

PODELITE
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

Share

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin