Trauma i deca – saveti za roditelje

U Beogradu se juče, 3. maja, dogodila nezapamćena tragedija. Osam učenika i radnik obezbeđenja su poginuli u pucnjavi u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar" nakon što je učenik pucao na njih, ranivši još šestoro dece i nastavnicu. Danas žali čitava država, a o traumi kakva je ova potrebno je razgovarati sa decom i zajednički raditi na njoj.

Preuzeto sa sajta Better Health Channel

Zastrašujući događaji mogu dovesti do toga da se vaše dete oseća nesigurno i da dovede u pitanje predvidljivost sveta oko sebe. U takve događaje svakako spada i jučerašnji u Beogradu, a na dete utiče u velikoj meri, bilo da događaju prisustvuje uživo ili ga posmatra putem medija.

Ako ste zabrinuti za vaše dete ili osećate da sami ne uspevate da se nosite sa situacijom, uvek potražite stručni savet.

Reakcije dece na traumu su različite

Mnogo je faktora koji utiču na to kako će deca reagovati na traumatičan događaj: uzrast, stadijum razvoja i ličnost deteta, kao i to kako je trauma uticala na njihove roditelje ili druge njima bitne osobe. Stoga, vaše dete možda neće reagovati na način na koji očekujete.

Reakcije na traumu mogu uključivati:

  • izolaciju – poput gubitka interesovanja za aktivnosti, gubitak samopouzdanja, prestanak želje da pričaju ili vraćanje na takozvani “bebeći” način ponašanja;
  • preokupaciju – potreba da ponovo prožive traumatično iskustvo kroz, na primer, igre ponavljanja ili crtanje. Dete može biti preterano zabrinuto zbog mogućnosti da se takvi događaji dogode u budućnosti i mogu imati noćne more;
  • anksioznost – kao što su problemi sa koncentracijom ili pažnjom, vezivanje za roditelje, strah od razdvajanja, problemi sa spavanjem i razdražljivo ponašanje;
  • fizičke simptome – kao što su glavobolje i bolovi u stomaku.

Dozvolite im odloženu reakciju. Neka deca deluju kao da se dobro nose sa situacijom na početku, ali mogu doživeti (i pokazati) reakcije na stres i traumu danima, nedeljama ili čak mesecima kasnije.

Pričajte o traumatičnom događaju

Pričanje o traumatičnom događaju pomaže da se sve stvari iznesu na videlo. Evo nekoliko sugestija:

  • Uverite svoje dete da je događaj završen i da su sada bezbedni (ali samo ako je stvarno tako). Možda ćete morati da im to stalno ponavljate;
  • Slušajte svoje dete. Njihove brige i osećanja shvatite ozbiljno;
  • Recite svom detetu da želite da čujete kako se osećaju;
  • O onome što se desilo pričajte sa detetom na način na koji će razumeti, bez zastrašujućih i senzacionalističkih detalja. Koristite rečnik koji dete razume i znajte da, ako im uskratite tačne informacije, oni će priču dopuniti sopstvenim iskustvom, dostupnim informacijama i maštom;
  • Proverite da vaše dete nije izvuklo pogrešne zaključke. Na primer, mlađa deca mogu misliti da su tragedije njihova krivica jer su bila nestašna ili su imala loše misli o nekome;
  • Razgovarajte o događaju kao porodica. Dozvolite svima da kažu svoje mišljenje, uključujući decu. Ovo pomaže svima da se ne osećaju izolovano, da razumeju jedni druge i osećaju se podržano i saslušano;
  • Razgovarajte sa svojim detetom o tome kako ljudi mogu reagovati na stres. Recite im da su njihova osećanja normalna u ovim okolnostima i uverite ih da će se postepeno osećati bolje.

Vaš odgovor na traumatični događaj je važan za vaše dete

Kako trauma utiče na vas, kao i vaše reakcije na osećanja i ponašanje vašeg deteta, imaće ogroman uticaj na sposobnost vašeg deteta da se nosi sa traumatičnim događajem i oporavi od njega. Neke stvari na koje treba obratiti pažnju su:

  • Imajte razumevanja. Prepoznajte da promene u ponašanju, kao što su izlivi besa ili mokrenje u krevet, mogu biti način na koji se vaše dete nosi sa uznemirujućim ili zastrašujućim događajima;
  • Posvetite svom detetu dodatnu pažnju, posebno pred spavanje i u drugim trenucima razdvajanja, ako ona predstavljaju problem za njih;
  • Deca se oslanjaju na svoje roditelje ili staratelje da bi razumeli krizu i znali kako da reaguju i suočavaju se sa istom. Potrebno im je da odrasli oko njih „uhvate” njihove strahove i nevolje, da ih uteše i podrže. Ako ste uznemireni i plašite se sopstvenih osećanja i reakcija, važno je da potražite podršku i pomoć za sebe. Ako to ne učinite, strah i uznemirenost vašeg deteta će se povećati;
  • Sa detetom o svojim osećanjima pričajte na odgovarajući način i dozvolite im da pričaju o svojim. Zapamtite – svi su različiti i mogu imati različite emocije. Nemojte očekivati da će vaše dete osećati isto kao i vi;
  • Dajte svom detetu osećaj kontrole nad njihovim životom. Čak i manje odluke, poput izbora sendviča za ručak, čine da dete ima snažniji osećaj kontrole, što je posebno važno nakon traumatičnog ili kriznog događaja. Deca koja se osećaju bespomoćno obično imaju ozbiljnije simptome stresa;
  • Želite da deca osete da je njihov svet bezbedno mesto – stoga, iako je prirodno da želite da porodične članove držite blizu sebe, dajte im prostora i da ne bi bili „prezaštićeni”.

Rutine u porodici nakon traumatičnog događaja

  • Držite se svakodnevne rutine koliko god je to moguće. Predvidljivost u svakodnevnici porodice umirujuće deluje na decu.
  • Uverite svoje dete da će njihova rutina biti vraćena u normalu što je pre moguće. Možda neće biti u mogućnosti da se pridržavaju svoje uobičajene rutine neko vreme, kao što su odlasci u školu ili obavljanje kućnih poslova. Nemojte ih na to terati. Nemojte uvoditi promene kao što su nove rutine ili stroži standardi ponašanja. To ostavite za kasnije.
  • Održavajte porodične uloge ako je to moguće. Na primer, ne insistirajte da vaše dete preuzme veću odgovornost u kući nego što je uobičajeno ili da zadovoljava emocionalne potrebe uznemirenog roditelja.

Praktične strategije za pomoć detetu u oporavku od traume

  • Dozvolite svom detetu dovoljno vremena za igru i uživanje u rekreacionim aktivnostima poput sporta, posebno ako su u pitanju njihove omiljene igre i aktivnosti sa najboljim prijateljima;
  • Dozvolite im da se zabave. Smeh i opuštanje mogu pomoći svim članovima porodice da se osećaju bolje;
  • Ne insistirajte na tome da deca imaju tri glavna obroka ako nemaju apetit. Ako ne žele da jedu za vreme obroka, ponudite im redovne užine tokom dana;
  • Uverite se da vaše dete dovoljno odmara i spava;
  • Uključite ih u neku vrstu fizičke aktivnosti- to će pomoći vašem detetu da se nosi sa stresom i bolje spava;
  • Ograničite stimulanse kao što su šećer i aditivi u ishrani;
  • Pomozite svom detetu da se fizički opusti – tople kupke, masaže, priče i zagrljaji mogu pomoći u ublažavanju napetosti mišića;
  • Ako neka aktivnost vaše dete uznemirava ili čini anksioznim – uključite se. Na primer, ukoliko televizijska emisija ili sadržaj podsećaju vaše dete na traumu i povećavaju osećanja zabrinutosti ili straha, isključite ga.

Kome se obratiti za pomoć?

Preuzeto sa sajta BBC

  • Institutu za mentalno zdravlje mogu da se jave svi kojima je potrebna psihološka pomoć, na brojeve telefona 063 8681757 i 063 8682217.
  • Klinika za psihijatriju Kliničkog centra Srbije – kontakt telefoni su 011 2685050, 011 3662124 i 063 310723.
  • Nacionalna dečija linija (NADEL) pruža telefonsko savetovanje 116111 ili preko četa, savetodavni telefon za roditelje dostupan je svaki dan do 16 do 22 sata na 0800 007 000, za nasilje u porodici 24/7 -0800 222 003
  • „Tu smo za sve koji žele da razgovaraju o osećanjima”, poručili su iz Centra Srce. Njihov broj telefona je 0800 300 303, a dostupni su od 14 do 23 sata svakog dana.
  • Psihološko Jezgro Centar će organizovati BESPLATNE grupe podrške za roditelje učenika iz OŠ Vladislav Ribnikar. Za grupe podrške javite se na 064 8002005 ili preko Instagrama.
  • Besplatne grupe podrške nudi i udruženje Siguran prostor, uz pomoć psihologa i psihoterapeuta.
PODELITE
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

Share

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin