Aerozagađenje predstavlja mešavinu čvrstih čestica i/ili gasova u vazduhu koji su obično antropogenog porekla. Saobraćaj, industrija, energetika, rudarstvo, poljoprivreda i druge aktivnosti predstavljaju glavne izvore zagađujućih materija koje dospevaju u vazduh. Prirodni procesi kao što su vulkanske erupcije i šumski požari takođe mogu zagađivati vazduh, ali njihova pojava je mnogo ređa i obično imaju lokalni efekat. Za razliku od prirodnih, ljudske aktivnosti su sveprisutni uzročnici zagađenja vazduha i doprinose globalnom zagađenju vazduha svaki dan.
Neki polutanti koji izazivaju aerozagađenje su otrovni. Njihovo udisanje može povećati šanse da ćete imati zdravstvenih problema. Danas efekti zagađenja vazduha postaju alarmantni. Poznato je da doprinose nastajanju nekoliko respiratornih i srčanih problema kao što su astma, hronični bronhitis, emfizem, srčani udari i moždani udari, a neki od aerozagađivača mogu biti karcinogeni.
Zagađenje vazduha štetno utiče na zdravlje čak i pre nego što udahnete prvi put. Izloženost visokim nivoima zagađenja vazduha tokom trudnoće može da uzrokuje pobačaje, kao i prevremeni porođaj, autizam, astmu i drugi niz poremećaja kod novorđenčadi.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i Evropska agnecija za zaštitu životne sredine su obe definisale aerozagađenje kao najveći ekološki problem koji ima negativan uticaj na zdravlje. Podaci SZO pokazuju da skoro sva svetska populacija (99%) udiše vazduh koji premašuje smernice za koncentracije aerozagađivača koje propisuje ova organizacija.
Prema podacima SZO zagađenje ambijentalnog (spoljnog) vazduha u gradovima i ruralnim oblastima izaziva 4,2 miliona prevremenih smrti širom sveta godišnje. Ova smrtnost je posledica pre svega izlaganja finim česticama prečnika 2,5 mikrona ili manje (PM2,5), koje izazivaju kardiovaskularne i respiratorne bolesti kao i rak.
Čestične materije (PM) kao aerozagađivači
PM je jedan od uobičajnih indikatora za aerozagađenje. Glavne komponente od kojih se PM čestice sastoje su sulfati, nitrati, amonijak, natrijum hlorid, crni ugljenik, mineralna prašina i voda, koji obrazuju složene mešavine čvrstih i tečnih čestica suspendovanih u vazduhu. Dok čestice prečnika od 10 mikrona ili manje, (PM10) mogu prodreti i zadržati se duboko u plućima, čestice koje su još štetnije po zdravlje su one prečnika od 2,5 mikrona ili manje (PM2,5). PM2,5 može prodreti kroz plućnu barijeru i ući u krvni sistem.
Merenja kvaliteta vazduha se obično izveštavaju u obliku dnevnih ili godišnjih srednjih koncentracija PM čestica po kubnom metru zapremine vazduha (m3). Prema smernnicama SZO maksimalne koncentracije ovih čestica koje bi se smele naći u vazduhu su za PM2,5: 5 μg/m3 kao godišnja srednja vrednost i 15 μg/m3 kao 24-časovna srednja vrednost, a za PM10: 15 μg/m3 kao godišnja srednja vrednost i 45 μg/m3 kao 24-časovna srednja vrednost.
Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” iz 2019. godine srednja godišnja vrednost za PM2,5 na teritoriji Beograda iznosila je 25,40 μg/m3, a za PM10 42,92 μg/m3. Ni na jednom od mernih mesta koje ova isntitucija prati srednja godišnja koncentracija za ova dva parametra, tokom 2019. godine, nije bila u skladu sa smernicama SZO. Izveštaj Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” o zagađenosti urbanog vazduha na teritoriji Republike Srbije možete naći na ovom linku.
Kao posledica ovakvog kvaliteta vazduha u Srbiji, prema podacima SZO, godišnje umre preko 6000 ljudi, od toga trećina u Beogradu.
