Ova tehnika bi mogla biti i do tri puta efikasnija od trenutne tehnologije izvlačenja ugljenika, kažu autori studije objavljene u martu ove godine u časopisu Science Advances.
Suočavanje sa klimatskom krizom označava i globalnu potrebu za drastičnim smanjenjem sagorevanja fosilnih goriva, čime se oslobađa zagađenje koje uzrokuje zagrevanje Planete.
Ipak, ljudske akcije već su dovele do toga da je ogromna količina ovog zagađenja u atmosferi, te da je malo verovatno da će se emisije dovoljno smanjiti u budućnosti – zbog toga, ugljenik se mora ukloniti iz vazduha.
Priroda ugljenik iz vazduha ne uklanja dovoljno brzo da bi održala korak sa količinama koje ljudi proizvode, zbog čega se okrećemo tehnologiji.
Jedna od metoda jeste skladištenje ugljenika direktno u izvoru istog, dok je metod na koji su naučnici posebno usmereni usisavanje zagađenja ugljenikom direktno iz atmosfere, a zatim njegovo skladištenje ubrizgavanjem u zemlju.
Problem sa direktnim hvatanjem vazduha je u tome što ugljen-dioksid može biti veoma moćan gas koji zagreva planetu, ali njegove koncentracije su veoma male i čine oko 0,04% vazduha. To znači da je uklanjanje direktno iz vazduha izazovan i skup proces.
To je „značajna prepreka”, rekao je autor studije Arup Sengupta, profesor na Univerzitetu Lihaj, te dodao da nova tehnika prikazana u studiji može pomoći u rešavanju ovih problema.
Njegov tim naučnika je koristio bakar da modifikuje upijajući materijal koji se koristi u direktnom hvatanju vazduha. Rezultat je apsorbent koji, izjavljuje Sengupta, „može ukloniti ugljen-dioksid iz atmosfere u veoma razređenoj koncentraciji u kapacitetu koji je dva do tri puta veći od postojećih apsorbenata“.
Ovaj materijal, koji se može proizvesti lako i jeftino, pomogao bi u smanjenju troškova direktnog hvatanja vazduha, dodao je Arup.
Kada se ugljen-dioksid uhvati, može se pretvoriti u natrijum bikarbonat (sodu bikarbonu) i korišćenjem morske vode ispustiti u okean u manjim količinama.
„Okeani su beskonačne slavine”, izjavio je Sengupta i dodao: „Ako sav ugljen-dioksid iz atmosfere – koji se emituje svakog dana ili godine – stavite u okean, povećanje koncentracije bi bilo veoma, veoma malo, gotovo neprimetno“.
Sengupta je izjavio i da je nova tehnologija spremna za testiranje – njegova ideja je da se postrojenja za direktno hvatanje vazduha lociraju na moru, i da na taj način imaju pristup obilnim količinama morske vode za proces.
Profesor Stjuart Hazeldin sa Univerzitetu u Edinburgu, rekao je da je opisani proces elegantan, ali da je modifikacija onog koji već poznajemo, „što je lakše razumeti i usavršiti nego nešto što je potpuno novo”. Međutim, postoje regulatorne prepreke koje je potrebno prevazići.
„Odlaganje velikih količina natrijum bikarbonata u okean moglo bi se zakonski definisati kao ’bacanje‘, što je zabranjeno”, rekao je Hazeldin.
Drugi su i dalje zabrinuti zbog negativnih uticaja koji ovaj proces može imati na okeane, budući da se već nalazimo pod pritiskom klimatskih promena, zagađenja i drugih ljudskih aktivnosti.
„Osim ako nemate potpunu eko-toksičnu studiju, onda ne znate šta može da se desi, čak ni kad su u pitanju male koncentracije”, rekao je Piter Stiring, profesor hemijskog inženjerstva i hemije na Univerzitetu u Šefildu.
Neki naučnici su zabrinuti jer smatraju da bi fokusiranje na tehnologiju za uklanjanje zagađenja ugljenikom moglo odvratiti pažnju od politike smanjenja sagorevanja fosilnih goriva, što bi zagađivačima moglo dati dozvolu da nastave sa zagađivanjem.
Ali, s obzirom na razmere klimatske krize, postoji veliki pritisak od strane vlada i međunarodnih tela da razviju ovu tehnologiju.
„Potrebno je još istraživanja kako bi znali kako ovaj metod funkcioniše”, izjavio je Hazeldin i dodao da ipak, isti obećava, te da su „Svetu potrebna ova otkrića”.
Sengupta je zaključio i da je tehnologija spremna za korišćenje, te da je sada vreme da se nešto preduzme.
