Od početka maja, hiljade stanovnika Beča provodile su dane na severoistočnoj ivici grada. Slušala se muzika, išlo se u turističke obilaske, deca su uživala u šećernoj vuni i sličnim zanimacijama, i svi su željno iščekivali da se iza obližnjeg uzvišenja pojavi zvezda među lokalnim planinskim kozama pod imenom “Hellgirl”. Ništa od navedenog ne bi bilo neobično da mesto dešavanja nije najveća austrijska deponija.
Svoj izuzetno dug put bečka “planina” Rautenveg započela je kao deponija šuta i otpada nepogodnog za preradu. Dok se drugi veliki gradovi bore sa gotovo nepostojećim kapacitetima, divljim deponijama i pogubnim uticajem istih na okolinu, Beč je uspeo da od svoje najveće deponije stvori nešto što u najmanju ruku doprinosi očuvanju okoline i biodiverziteta, a ima i veliki edukativni značaj zahvaljujući obrazovno-turističkim turama.
Najpoznatiji stanovnici ovog eko-smetlišta su koze – tačnije, pasmina Pinzgau poreklom iz Salcburga koja je bila na ivici istrebljenja sve do ranih devedesetih godina prošlog veka. Kada su četiri Pinzgau koze naselile “planinu đubreta” 1994. godine, poslužile su kao “baštovani” i ubrzo je počeo njihov procvat.
“One su danas potpuno samoodržive,” ne krije oduševljenje Herbert Dizenrajter, direktor izgradnje u Rautenvegu i, sticajem okolnosti, nezvanični pastir deponije. “Povremeno im damo po neku poslasticu i ja bacim pogled da vidim da li je sve u redu i da li su nepovređene.”
Svakome ko je bio u Beču jasno je da ovom gradu zelenila ne manjka – polovina grada je prekrivena zelenim površinama. Ipak, priroda ove deponije je umnogome “stepska” sa delimično suvim travnatim površinama, zahvaljujući ogromnom apetitu simpatičnih koza.
Savršeni sistem odlaganja otpada
Daleko od toga da su u priči o Rautenvegu fascinantne samo koze – ova deponija je poduhvat za koji su zaslužne decenije primena različitih metoda odlaganja i prerade otpada. Tokom šezdesetih godina prošlog veka, došlo je ogromnog uvećanja količine otpada u kratkom vremenskom periodu, zbog kojeg je Beč otvorio prve spalionice, i preusmerio generisanu toplotu pravo u gradske toplovode. Odvajanje otpada uvedeno je osamdesetih, dok danas kontrolisani proces spaljivanja otpada u četiri gradske spalionice smanjuje količinu otpada za gotovo 10 odsto, pružajući pritom grejanje i toplu vodu za preko 400.000 bečkih domaćinstava, u zavisnosti od sezonskih potreba.
Delom zahvaljujući naprednom sistemu učešća prerade otpada u energetskom sistemu, Beč je danas jedini veliki grad u svetu koji tretira i odlaže viškove otpada isključivo u okviru njegovih granica.
Od 2009. godine, na Rautenveg se deponuju isključivo pepeo i šljaka iz otpada koji se ne može reciklirati. Nakon uklanjanja metala iz materijala po spaljivanju, pesak, voda i cement se dodaju mešavini, da bi se dobijeni beton (oko 200.000 tona godišnje) potom deponovao. Na novopridošli otpad terasaste deponije dodaje se do tri metra zemlje, čime se otvaraju vrata prirodi da odradi ono što radi najbolje – obnavlja.
Ovim sistemom, Rautenveg je postao zeleno brdo visoko 40 metara, najviše u okrugu. Do 2065. godine, najzelenija „planina đubreta“ na planeti porašće za još 35 metara.
Pored Pinzgau koza, ova deponija privukla je i ćubastu ševu, koja je zaštićena ptičja vrsta u Beču, kao i desetine drugih životinjskih vrsta, uključujući zečeve, ponekog jelena i ogroman spektar insekata, naročito leptira. Odnedavno, stanovnici deponije su i ovce, ali se još uvek pažljivo prati kako će se one slagati sa kozama. Dovedena je čak i živina, a upravnici uveliko smatraju da su ničim izazvani prekomandovani u farmere.
Suvlji delovi deponije su takođe dom lokalnih ugroženih biljnih vrsta, a bujaju i bokvica, razne vrste čička i ruže, divizma, delfinijum i nebrojeno cveće koje svake godine pretvori Rautenveg u spektakl boja.
„Nećete videti još jedan Rautenveg, bar ne na ivici ogromnog grada poput Beča,“ tvrdi dr Konrad Fidler, šef katedre za botaniku i istraživanja biodiverziteta na Bečkom univerzitetu. „Onog trenutka kada ovakve zone prepustite prirodi uz veoma malo kontrole – dobijete prostor. Zahvaljujući činjenici da se taj prostor ne koristi intenzivno, otvorena su vrata biljkama i životinjama koje ga mogu naseliti i stvoriti ekosistem koji, istina, nije uporediv sa diverzitetom zaštićenih austrijskih zona, ali je nesumnjivo retkost za jedan grad od gotovo dva miliona stanovnika.“
Kako se sve ovo održava?
Najzelenija deponija na planeti (i Pinzgau koze, naravno) privlače hiljade porodica i turista u Rautenveg između maja i oktobra, kada je deponija otvorena za posete. Neupućenom posmatraču, prizori ove deponije delovali bi kao najmirnija, harmonična ruralna sredina.
Međutim, ispod mirne površine je složen, inovativan a opet neverovatno praktičan sistem kojim se ona širi i održava.
Lako je, recimo, primetiti oko 140 žutih gasnih bunara koji i dalje sakupljaju metan koji stvara otpad deponovan pre 2009. godine. Gas se pretvara u električnu energiju i šalje u grad, na zahvalnost preko 1.000 domaćinstava. Toplota nastala tokom tog procesa šalje se u obližnji azil za životinje.
Zatim, tu je mirni potok sa brojnim patkama, koji je primetno niži od nivoa vode izvan granica deponije. Osamdesetih godina prošlog veka, kontaminacija okolnih podzemnih voda sa deponije podstakla je razvoj inovacije poznate kao “Bečki komorski sistem”. Deponija je bila okružena sa dva prstena nepropusnih zidova koji se protežu čak 40 metara u zemlju, i podeljena u 49 komora sa pumpama za vodu, tako da se nivo vode unutar deponije održava ispod lokalnog nivoa vode, i ne može da se izlije u okolinu.
Obrazovanje kao pečat uspeha
Uprkos inovacijama svetske klase u oblasti upravljanja otpadom, otpad je i dalje problem u Austriji. Dok se 58 odsto otpada reciklira ili kompostira, a 38 odsto prerađuje u sistemima za pretvaranje otpada u energiju, sa 585 kilograma komunalnog otpada po glavi stanovnika Austrijanci i dalje imaju rezultate iznad proseka EU.
Kako bi se na ovaj problem stavila tačka, MA48, odeljenje za upravljanje otpadom u Beču, osmislilo je niz programa za edukaciju zajednice, uključujući besplatne obilaske gradske deponije i postrojenja za spaljivanje, popularnu prodavnicu polovne robe, telefonsku liniju za sve nedoumice vezane za otpad, i specijalizovane edukativne događaje za decu.
Čini se da ovaj plan uveliko daje rezultate. Iako je prestonica i najveći grad u zemlji, Beč je 2017. proglašen za najčistiji region Austrije. Štaviše, sistem odlaganja otpada već štedi više ugljen-dioksida nego što proizvodi, a njegove emisije dodatno su smanjene činjenicom da se reciklažni otpad ne otprema van Austrije. Plan za realizaciju „pametnog grada“ je izuzetno ambiciozan – potpuna neutralnost ugljenika do 2040. godine.
U međuvremenu, deponija nastavlja da raste, a koze se nesumnjivo raduju što će jednog dana njihova „planina đubreta“ zapravo postati prava planina.
Foto: Deponie Rautenweg, Wien Christian HOUDEK
