Glavni sastojak poliestera, polietilen tereftalat (PET), patentiran je još 1941. godine. Odmah je postao atraktivan zbog svoje izdržljivosti, otpornosti na vatru i vodu, ali i vrlo male težine i niske cene. Mešanje ovog materijala sa prirodnim vlaknima ubrzo je postala norma u odevnoj industriji, te sada poliester i druga sintetička vlakna čine skoro 70% naše odeće.
Iako odeću čini pristupačnijom, poliester ima mnogo loših strana. Pre svega, poliester je direktan derivat nafte, fosilnog goriva. Ova tkanina loše utiče na životnu sredinu na više načina – ispiranje toksičnih boja i mikrovlakana ugrožava vodene tokove, a emisije iz fabrika odeće doprinose značajnim količinama ugljenika u atmosferi. Pored toga, postoji zabrinutost za ljudska prava radnika u zemljama u razvoju, gde se gradi većina fabrika odeće.
Poliester je materijal dobijen od fosilnih goriva, što ga čini neverovatno neodrživim i štetnim. Procenjuje se da se oko 340 miliona barela nafte koristi za proizvodnju plastičnih vlakana svake godine. Fabrike u kojima se proizvodi poliester zagađuju vazduh i emituju gasove staklene bašte u atmosferu. Izvori tvrde da modna industrija proizvodi preko 700 miliona tona emisije CO2 svake godine. Modna industrija raste za 8,67% svake godine – Kina, SAD i Velika Britanija su najveća svetska tržišta za modu, a većina odevnih predmeta se proizvodi u Kini. Situacija se čini još gorom kada se uzme u obzir da kineska tekstilna industrija zavisi prvenstveno od fosilnih goriva poput uglja, što dovodi do toga da se čađ koju proizvodi ugalj zadržava u zajednicama oko postrojenja i dovodi se u direktnu vezu sa srčanim i respiratornim oboljenjima kako kod radnika, tako i kod lokalnih stanovnika.
Zdravlju radnika i lokalnog stanovništva preti i proces bojenja polistera. Tokom ove faze proizvodnje, ogromna količina vode i hemikalija se koristi za farbanje odeće, a većina fabrika nema načina da pravilno odloži otrovne tečnosti (boje, hemikalije, teški metali) koje se onda jednostavno ispuštaju nazad u lokalne vodene tokove. Neretko se dešava da stanovništvo koje okružuje ova postrojenja prijavljuje veću stopu raka.
U svakoj fazi, od proizvodnje do potrošnje i odlaganja, odeća od poliestera oslobađa mikrovlakna. Pri svakom pranju, ta vlakna ulaze u vodene tokove i zagađuju životnu sredinu toksičnim hemikalijama. Ovaj materijal ne razgrađuje se biološki. Zadržava se u životnoj sredini stotinama godina i nastavlja da oslobađa mikrovlakna. Ove mikroskopske čestice su takođe prisutne i u našim telima — studije su otkrile PET u ljudskoj krvi, plućima i srcima, kao i u pupčanim vrpcama, placentama i majčinom mleku.
Poliester je najisplativija tkanina za modne brendove. Košta upola manje po kilogramu nego pamuk. Jeftin materijal uz niske plate radnika u odevnoj industriji znači da kompanije nastavljaju da proizvode odeću od poliestera jer je to najisplativije. Osim konstantnog rasta broja ljudi kojima je odeća potrebna, raste i broj ljudi koji kupuju online. Razne modne stranice sada obećavaju kvalitetnu odeću po iznenađujuće niskim cenama podstiču trend prekomerne potrošnje odeće.
Poliester se često prikazuje kao održivija alternativa prirodnim tkaninama kao što je pamuk, jer je potrebno manje vode za proizvodnju i ne zahtevaju pesticide. Globalna proizvodnja pamuka zahteva preko 250 milijardi tona vode godišnje. Pamuk može da raste u sušnoj klimi, ali se često sadi u zemljama sa oskudnim količinama vode gde navodnjavanje i preusmeravanje vode za poljoprivredu dovodi do prekomerne upotrebe vode i suše. Međutim, ukazivanje samo na upotrebu vode zanemaruje pogubne implikacije poliestera – ispiranje hemikalija i mikrovlakana u vodu, ispuštanje gasova staklene bašte iz fabrika i činjenicu da se materijal ne razgrađuje biorazgradnjom, što sve zajedno čini poliester manje održivim od prirodnog vlakna. Čak ni reciklirani poliester, koji pretvara plastične boce u tkaninu, nije bez nedostataka. Tkanina je i dalje napravljena od plastike na bazi ulja koja oslobađa mikrovlakna, a plastične boce koje se koriste za pravljenje poliestera mogu se reciklirati samo jednom – nakon toga odeća i dalje završava na deponiji stotinama godina.
Procenjuje se da će u narednih deset godina biti proizvedeno oko 92 miliona tona poliestera. Kako bismo zaustavili nepopravljivu štetu koju nanosimo planeti svojim potrošačkim navikama, potrebno je da se ozbiljno zapitamo da li nam je zaista neophodna sva ta odeća, ali i da kolektivno izvršimo pritisak na modnu industriju da usvoji održiviju praksu.
Foto: freestockcentera on Freepik
