Norvežani su uvereni da lov, kao i druge metode regulisanja divljine, mogu izuzetno blagotvorno delovati na populaciju životinja. Koliko god možda zvučalo kontradiktorno – smanjenje populacije je ključ opstanka kroz oštre skandinavske zime, a specifičnosti ove metode objasnio je Bart Peters, doktor biologije na norveškom Univerzitetu za nauku i tehnologiju (NTNU):
„Regulisanje brojnosti određenih vrsta životinja ponekad ima pozitivan efekat, naročito kada govorimo o smanjenju konkurencije u potrazi za hranom.“ Peters veruje da ovakve metode mogu biti spasonosne za vrste kojima su izvori hrane ograničeni, a u Norveškoj boljeg primera nema od irvasa.
Problem irvasa u Svalbaldu
Peters i njegove kolege koristile su određene statističke modele i simulacije kako bi predvideli posledice smanjenja populacije životinja regulisanim lovom. Više ovih modela primenljivo je na brojne vrste, a jedna od njih je posebno razvijena za svalbaldske irvase: „Njima su uslovi za ispašu tokom zime naročito teški, sa debelim snežnim ili čak ledenim pokrivačem u tundrama. Konkurencija za hranu je izuzetno velika. Kada je brojno stanje životinja manje, ovi problemi postaju irelevantni, jer je borba za hranu gotovo nepostojeća. Međutim, kada je populacija ozbiljnija, veliki broj jedinki umire od gladi čim se vremenski uslovi pogoršaju,“ objašnjava Peters.
Sa ekstremnim vremenskim uslovima i velikom populacijom životinja, nepostojeći uslovi za ispašu mogu u najgorem slučaju dovesti čak i do potpunog kolapsa njihove brojnosti, jer ne postoji način da svaka jedinka pronađe dovoljnu količinu hrane.
Sa Petersom se slaže njegov kolega, profesor i projektni menadžer Centra za dinamiku biodiverziteta u okviru NTNU, Brage Bremset Hansen: „Jesenjim lovom bismo smanjili gustinu populacije određenih vrsta i potpuno neutralisali loše uslove za ispašu zimi. U ovakvim slučajevima, regulisan lov znači opstanak za ostale životinje koje će preživeti zimu i, zahvaljujući adekvatnim količinama hrane, narednog leta imati znatno veći porod.“
Uprkos činjenici da bi u nekoj manje kontrolisanoj praksi regulisani lov podrazumevao dramatičan broj životinja viđenih za odstrel, Peters tvrdi da je u pitanju svakako mali procenat: „Koliko smo imali priliku da vidimo, loši vremenski uslovi su krivi za pad populacije od 5 do 10 odsto, a kontrolisanim odstrelom upravo tog procenta sprečili bismo smrtnost za koju bi bila kriva zima i glad. Zapravo, na kraju zime biste ovako mogli dobiti još veću populaciju životinja, osim ako, naravno, ne preterate u lovu.“ Razmišljanje u pravcu regulisanog lova posledica je blažih i kišovitijih zima u Svalbaldu poslednjih nekoliko godina, a situacija je slična čak i u najsevernijim krajevima Norveške, kao što je Finmarksvida. Iako bi nekome iz južnijih krajeva Evrope kiša delovala kao olakšavajuća okolnost, u Norveškoj ona stvara ledeni umesto snežnog pokrivača, što mnogim životinjskim vrstama praktično onemogućava da dođu do bilo kakvih izvora hranljivih materija.
