Jasno je da se kolektivnim delovanjem celokupnog živog sveta na našoj planeti – od mikroba do biljaka i životinja – sama priroda planete menja, međutim novo istraživanje pokazuje da verovatno nismo svesni u kojoj meri su te promene drastične.
Primera radi, biljke su „izmislisle“ efikasan sistem fotosinteze kako bi osigurale svoj opstanak. Međutim, nuspojava fotosinteze je ispuštanje kiseonika koji je u potpunosti promenio način na koji Zemlja funkcioniše. Ovo je samo jedan od brojnih konkretnih primera individualnih bića koja, prilagođavajući se radi opstanka, kolektivno utiču na čitavu planetu.
Ako zajedničke aktivnosti živog sveta – koji poznajemo kao biosferu – mogu promeniti planetu, mogu li one dovesti do određenog oblika kolektivne svesti, čije aktivnosti u skladu sa samom svešću dalje menjaju naš dom? Kada je biosfera evoluirala, Zemlja je sama po sebi postala „živa lopta“, ali ako je ta lopta de fakto živa – može li imati sopstveni „um“?
Ova pitanja danas postavljaju profesori fizike i astronomije na Univerzitetu u Ročesteru, u zajedničkom istraživanju sa kolegama iz Naučno-planetarnog Instituta i Državnog univerziteta u Arizoni. Njihovo istraživanje objavljeno je u Međunarodnom Astrobiološkom žurnalu, a ovaj „misaoni eksperiment“, kako ga nazivaju, kombinuje sve što nauka trenutno poznaje (i priznaje) o Zemlji, šireći temu na pitanje kako život menja jednu planetu.
U istraživanju, autori diskutuju o takozvanoj „planetarnoj inteligenciji“ – ideji o kognitivnim aktivnostima na nivou celokupne planete. Cilj istraživanja jeste podstrekivanje stručne javnosti da razmišlja o novim rešenjima u borbi protiv globalnih problema kao što su klimatske promene.
Nezrela tehnosfera
Autori istraživanja inspiraciju vuku iz ideja kao što je „Gaia hipoteza“, koja pretpostavlja da biosfera ima snažan uzajamno zavisan odnos sa negeološkim sistemima vazduha, vode i kopna, kako bi Zemlju održala naseljivom. To dalje vodi ka pretpostavci da kognitivni kapaciteti i sposobnost za razvoj tehnologija uopšte nisu neophodni da bi se „učestvovalo“ u planetarnoj inteligenciji kao takvoj. Štaviše, ključ je u kolektivnoj aktivnosti živog sveta koja stvara samoodrživi sistem.
Jedan od autora istraživanja, profesor Adam Frenk, kao primer koristi brojne studije o korenju drveća koja su u simbiozi sa gljivama povezana podzemnim kanalima pod nazivom „mikorizalna mreža“. Mreža, primera radi, signalnim sistemom obezbeđuje hranljive materije određenom delu šume kome su najpotrebniji. Šuma, samim tim, sama sebi obezbeđuje stabilan životni ritam.
Ali, gde su tu ljudi? Trenutno, naša civilizacija je u fazi koju istraživači nazivaju „nezrelom tehnosferom“, skupinom tehnoloških sistema koji su ljudskih ruku delo, koji i te kako utiču na planetu, ali za razliku od mehanizama biosfere – nisu samoodrživi.
Možda i najkonkretniji primer ovog „plivanja uzvodno“ jeste ogromna većina energetske mreže koja zavisi od fosilnih goriva kojima se uništavaju okeani i atmosfera. Tehnologija i energija čijim konzumiranjem obezbeđujemo opstanak vrste uništava naš dom koji će, svakako, u jednom trenutku znati kako da uzvrati.
Zato, kako kaže Adam Frenk, na putu ka „zreloj tehnosferi“ moramo kolektivno raditi u najboljem interesu planete. Nažalost, „mi još uvek nemamo mogućnost da u komunalnom smislu pružimo odgovor koji je u najboljem interesu planete. U tom smislu, inteligencija na Zemlji postoji, samo je ne možemo još uvek nazvati planetarnom,“ objašnjava profesor.
Više o samom istraživanju možete pročitati na zvaničnom portalu Univerziteta u Ročesteru.
