Komadići plastike sada se mogu naći svuda, od kuhinjske soli, vode za piće i hrane, do dubokih mora, dalekih pustinja i najudaljenijih planina. Iako nije iznenađujuće pronaći plastiku i mikroplastiku u urbanim sredinama gde se svakodnevno koriste, njihova pojava u nenaseljenim i udaljenim delovima planete je veoma uznemirujuća. Ovi sićušni plastični fragmenti, od kojih su mnogi u obliku vlakana debljine manje od 5 milimetara, dovoljno su lagani da ih vetar može preneti duž velikih rastojanja što objašnjava njihovo prisustvo u svim krajevima planete.
Danas, postoje već brojne studije koje su detektovale prisustvo čestica mikroplastike širom čitave planete. U jednoj od najnovijih studija, koja dolazi iz Irana, mikroplastika je pronađena u zemljištu sakupljenom iz peska u pustinjama Kavir i Lut u Iranu. Prosečna koncentracija plastike u zemljištu bila je oko 0,02 mikroplastičnih čestica po gramu peska. S obzirom da su ovo slabo naseljene regije, pretpostavlja se da su čestice mikroplastike ovde dospele putem vetra.
Kada imamo na umu sveprisutnost mikroplastike ne treba da čudi ni da ona dospeva i u ljudski organizam. Prema procenama studije iz 2021. godine, u zavisnosti od regiona u kome živimo, načina života i ishrane, u proseku unosimo pet grama (što odgovara masi kreditne kartice) plastike nedeljno u naš organizam. Početkom ove godine u istraživanjima u Holandiji i Britaniji definitivno je otkriveno prisustvo mikroplastike u ljudskom organizmu. Od 22 zdrave odrasle osobe koje su učestvovale u holandskoj studiji, 17 je imalo plastične čestice u krvi. Prema podacima iz Britanije, uzeti uzorci iz tkiva uklonjenog od 13 pacijenata koji su bili podvrgnuti operaciji, mikroplastika je pronađena u 11 slučajeva. Najčešće čestice mikroplastike su polipropilen, koji se koristi u plastičnoj ambalaži i cevima, i PET, koji se koristi za plastične flaše.
S obzirom na količine plastike koje generišemo godišnje i da je trend takav da se u skoroj budućnosti proizvodnja neće smanjiti, čak suprotno možemo očekivati rast u proizvodnji plastike, sve više čestica mikroplastike dospevaće i u životu sredinu, vazduh, pa na kraju i organizam čoveka. Od 2 miliona tona u 1950. godini do 368 miliona tona u 2019. godini proizvodnja plastike nezaustavljivo je rasla, pri čemu ove brojke ne uključuju sintetička vlakna tako da je stvarna proizvedena količina u stvari veća. Očekuje se da će se proizvodnja dalje povećati na oko 600 miliona tona do 2025. godine. Ubedljivo najviše plastike, skoro 40%, koristi se za pakovanje, a na drugom i trećem mesto su građevinska i auto industrija. Iako generišemo ogromne količine plastike nemamo adekvatan sistem upravljanja plastikom nakon što se ona baci. Od ukupno proizvedene plastike oko 40% svih plastičnih proizvoda se baci u roku od mesec dana. Prema podacima OECD-a većina plastike završi na deponiji, spali se ili dospe u životnu sredinu, a samo 9% se uspešno reciklira.
Prema rezultatima studije koja se bavila procenom koliko plastike dospe u atmosferu, u toku 2018. godine generisano je između 7.64 i 33.76 tone atmosferskih čestica mikroplastike.
Iako se proučavanju mikroplastike posvećuje značajna pažnja zadnjih godina i dalje nemamo dovoljno informacija da bi mogli da predvidimo sve potencijalne ekološke i zdravstvene rizike koje predstavlja dugotrajna izloženost mikroplastici, posebno u kombinaciji sa drugim zagađivačima u vazduhu kao što su oksidi sumpora i azota koji se već nalaze u životnoj sredini.
Globalno zagađenje plastikom, pa samim tim i mikroplastikom, trenutno je potpuno van kontrole. Iako na povećanju stepena reciklaže treba raditi to nije dovoljno kao jedino rešenje iz više razloga. Količine plastike koje završe kao otpad su zaista velike, pa ih je samim tim izazovno sakupiti i reciklirati. Pored toga vremenom plastika u procesu reciklaže degradira, pa se ne može recikliati neograničeno puta, a i sam proces sakupljanja i reciklaže plastike zahteva, nekad i značajne, resurse. Ono što je prvenstveno neophodno jeste da razmotrimo kako možemo smanjiti količinu plastike koju proizvodimo i trošimo, što će značiti promene navika kod svih nas. Uzmemo li samo pakovanje hrane u obzir, upotreba plastike u ovom domenu dramatično se povećala od 1960-ih kako je proizvodnja hrane postala sve više globalna i kako su se lanci snabdevanja sve više produžavali. Pored toga potrošači su navikli da imaju raznovrsne proizvode i sa egzotičnih lokacija i van lokalne sezone, što je isto značilo da hrana mora da pređe duži put nego od lokalne farme, pa je samim tim morala biti i zaštićena, često plastičnom ambalažom.
Pandemija nam je pokazala da smo sposobni za velike promene ako se problem shvati ozbiljno. Ako želimo da na vreme zaustavimo problem zagađenja plastikom potrebno je da ga posmatramo sa novim razumevanjem i da budemo spremni na promene koje će za to biti neophodne.
Pogledajte video:
