Energija iz otpada – realna briga ili prilika za ekološko-klimatsko-energetsku dobit

Dok je u Srbiji korišćenje otpada za dobijanje energije tek u povoju, Evropska unija je dilemu da li su joj ovakva postrojenja potrebna davno rešila.
energija iz otpada

Preuzeto: balkangreenenergynews

Korišćenje otpada kao alternativnog goriva je tema koja u javnosti Srbije izaziva oprečne reakcije. Od odobravanja i zagovaranja onih koji smatraju da je to rešenje odlično za smanjenje zagađenja otpadom, dobijanje energije, ali i kao saveznik u borbi protiv klimatskih promena, do protesta građana koji ne žele da se u njihovim sredinama nalaze ovakva postrojenja u strahu od zagađenja vazduha. Međutim, čak i najveći skeptici, suočeni sa hiper produkcijom otpada, sve većim količinama otpada na deponijama i u životnoj sredini, ne mogu da se ne zapitaju da li nam je ipak spaljivanje otpada u 21. veku neophodno kako bi ga se rešili, ali i iskoristili njegove pozitivne strane. Na kraju krajeva, korišćenje otpada u energetske svrhe jeste legitiman element hijerarhije upravljanja otpadom koji prethodi deponovanju, a to ne smemo zaboraviti.

Dok je u Srbiji korišćenje otpada za dobijanje energije tek u povoju, Evropska unija je dilemu da li su joj ovakva postrojenja potrebna davno rešila. U 22 države EU radi  155 postrojenja za dobijanje energije iz opasnog otpada i čak 497 koja kao alternativno gorivo koriste neopasan otpad iz domaćinstva, industrije i građevine.

U  postrojenjima za kombinovanu proizvodnju toplotne i električne energije  iz otpada završava otpad koji se ne može reciklirati bilo zbog tehničke nemogućnosti da se preradi u novi proizvod, ili komplikovanog i skupog procesa odvojenog sakupljanja što je preduslov za mehaničku reciklažu. Ova postrojenja, koja se još nazivaju i kogenerativna postrojenja ukoliko proizvode i električnu i toplotnu energiju, takođe, u tehnološkom smislu predstavljaju napredak u odnosu na klasične insineratore ili spalionice, koji samo spaljuju otpad, a ne proizvode energiju. Ova energija je lokalna, jeftina i doprinosi energetskoj sigurnosti i bezbednosti.

Deponovanje se u EU ne isplati

Podaci evropske agencije za statistiku Eurostat govore da su 2019. godine zemlje Evropske unije od ukupne količine komunalnog otpada 48 odsto reciklirali i kompostirali, 27 odsto su iskoristili za dobijanje energije, a 24 odsto je završilo na deponijama.

U Srbiji nedostaju tačni podaci, ali procena je da se preko 90% komunalnog otpada odloži na sanitarne i nesanitarne deponije, na kojima u značajnoj meri završava čak i u energetske svrhe upotrebljiv otpad iz industrije.

U zemljama EU na deponijama završi 24% otpada, u Srbiji preko 90%

Austrija, Belgija, Danska, Finska, Holandija, Nemačka i Švedska su lideri u EU po minimalnm količinama otpada koje deponuju, i u svim ovim zemljama taj procenat iznosi manje od 4 odsto. Dodatno na smanjene količina otpada koji se deponuje, pojedine zemlje, poput Austrije, zakonom su zabranili deponovanje otpada koji nije prošao neki oblik tretmana odnosno reciklaže Konfederacija evropskih postrojenja za energetski tretman otpada (eng. Confederation of European Waste-to-Energy Plants – CEWEP) navodi da je većina ovih država uvela zabranu deponovanja otpada i koristi otpad za dobijanje energije.

Iskustvo je pokazalo da bez uvođenja zabrane deponovanja, delimične zabrane u vidu ograničenja vrste otpada koji se može deponovati prema minimalnoj toplotnoj moći, ili bar takse na deponovanje, i u uslovima kada je odlaganje otpada na deponije jeftinije nego njegov tretman radi ponovne upotrebe za dobijanje novih proizvoda ili energije, gotovo je nemoguće sprečiti da otpad završava u životnoj sredini. Pri tom, ne treba zaboraviti da čak i sanitarne deponije imaju značajan negativan uticaj na istu kroz emisije gasova sa efektom staklene bašte.

Proizvodnja energije iz otpada u EU regulisana strogim propisima

U Evropskoj uniji korišćenje otpada za dobijanje energije je delatnost regulisana strogim i precizno definisanim propisima. Primenjuju se niske granične vrednosti emisija i drugi propisi EU Direktive o industrijskim emisijama.

Ovim propisima regulisan je širok spektar različitih emisija u vazduh, uključujući prašinu, azotneokside, sumpor-dioksid, 12 različitih teških metala, dioksine i druge organske zagađivače. Osim toga, postoje propisi za izdavanje dozvola, uslove rada, monitoring emisija, termički tretman opasnog otpada, tretman ostataka insineracije ili prečišćavanja dimnih gasova, obaveze izveštavanja, ekološku inspekciju, informisanje javnosti i još mnogo toga.

U Srbiji zakon usvojen, obezbediti doslednu implementaciju

Srbija je u značajnoj meri uskladila svoje zakonodavstvo u ovoj oblasti sa pravnim tekovima Evropske unije, što znači da zakon propisuje da postrojenja za dobijanje energije iz otpada takođe moraju raditi po najstrožijim ekološkim normama i da imaju najmanji mogući uticaj na životnu sredinu i stanovništvo uz primenu najboljih tehnologija.

Sa druge strane, da bi se obezbedilo razumevanje i trajno poverenje javnosti u samu tehnologiju, kao i monitoring i kontrolu rada ovih postrojenja, potrebno je učiniti značajan napredak, pogotovo u podizanju kvaliteta rada inspekcijskih službi, sistema za monitoring i obaveštavanje javnosti, ali i obezbediti adekvatno informisanje i učešće javnosti.

U nastavku serijala  „Srbija od smetlišta do cirkularne ekonomije“ o korišćenju otpada za dobijanje energije razgovarli smo sa profesorom dr Vladimirom Pavićevićem, sa Katedre za inženjerstvo zaštite životne sredine Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu, Igorom Jezdimirovićem, predsednikom Udruženja Inženjeri zaštite životne sredine, i Helgom Štojber, stručnjakom za postrojenja za energetsko iskorišćenje otpada i starijim partnerom u austrijskoj konsultantskoj kući UVP.

Otpad koji ne može ili nije opravdano da se reciklira pogodan je kao alternativno gorivo

Igor Jezdimirović, predsednik Udruženja Inženjeri zaštite životne sredine na pitanje da li su Srbiji potrebna postrojenja za korišćenje otpada kao alternativnog goriva, odgovara da deo otpada koji danas stvaramo nije moguće reciklirati, niti ponovo upotrebiti, ali da on ima energetsku vrednost tako da je njegovo energetsko iskorišćenje sa tog aspekta opravdano. Međutim za iskorišćenje energestskog potencijala otpada, moraju da postoje adekvatna postrojenja koja imaju neophodne mere zaštite životne sredine i adekvatne deponije za skladištenje ostataka nakon sagorevanja.

Jezdimirović naglašava da bi u ovom slučaju pravilno korišćenje i zaštitu životne sredine trebalo da garantuju institucije koje kontrolišu takva postrojenja i naglašava da se nikako ne sme dozvoliti korišćenje kao energenata onih frakcija otpada koje se mogu ponovo koristiti ili reciklirati.

Profesor dr Vladimir Pavićević, sa Tehnološko-metalurškog fakulteta, pitanje opravdanosti insineratora u Srbiji doživljava kao teško, ali dodaje da ima brojnih primera da oni dobro rade, i dodaje da je to vrlo prihvatljivo rešenje ako se to radi kako treba.

Spalionica za neke vrste otpada, opasan, farmaceutski, hemijski, to Srbija, profesor ističe, ne može da izbegne.

„Kod nas se zaoštrava pitanje izvoza otpada koji se zatim energetski tretira u inostranstvu, jer firme čekaju na izvoz po nekoliko godina, a možda se i zabrani uvoz u te zemlje narednih godina. Zato izvoz nije rešenje i najboje da imamo neko domaće postrojenje“, navodi Pavićević.

Ovde bi trebalo spomenuti probleme koje je Srbija imala sa industrijskim opasnim otpadom jer je bio ilegalno zakopavan ili uskladišten. O štetnim posledicama ovakve prakse nema potrebe da se puno priča. A, razlozi su nepostojanje kapaciteta za reciklažu i energetsko iskorišćenje u zemlji, skupe usluge zbrinjavanja u inostranstvu, ali i loš rad inspekcijskih službi i svesna namera firmi da na ovaj način uštede.

Pavićević ističe da Srbija ima potrebu da se njen otpad tretira, a jedan od načina je da se od njega dobija energija. Srbija bi, dodaje, trebalo da ima jedan insinerator za opasan otpad, za ono što ne može da ide u komunalni otpad, kao i za deo industrijskog otpada.

Energetsko tretiranje otpada je jedna od alternativa o kojoj moramo da razmišljamo

„Energetsko tretiranje otpada je jedna od alternativa o kojoj moramo da razmišljamo. Od toga je bolja i prevencija, i reciklaža, ali je ono bolje od deponovanja, koje je u Srbiji najzastupljenije, a najgore je za životnu sredinu. Kada se insineratori vode kako treba nisu pretnja za zdravlje“, poručuje on.

Pavićević naglašava da o temi iskorišćenja otpada za dobijanje energije mora da se otvori ozbiljna javna rasprava.

Stručnjak za postrojenja za korišćenje otpada za dobijanje energije Helga Štojber i stariji partner u austrijskoj konsultantskoj kući UVP, potvrđuje da je za određene vrste otpada spaljivanje najbolji način tretiranja, tehnološki, ali i u pogledu maksimalne zaštite zdravlja ljudi i životne sredine.

Na primer, kako kaže, infektivni bolnički otpad se u potpunosti sanira tokom insineracije, pošto se sve štetne supstance i organizmi, uključujući bakterije i viruse, termički uništavaju.

Opasan otpad se može uništiti u insineratorima

Drugi primer je opasan otpad koji sadrži organske opasne materije, kao što su dioksini i furani, koji se mogu uništiti u insineratorima.

Kada se govori o prednostima insineratora, poslednjih godina stručnjaci naglašavaju da bi trebalo uzeti u obzir i njihov kratkoročni doprinos u sprečavanju klimatskih promena. Naime, kada se otpad odlaže na deponije, njegove organske komponente (hrana, drvo, papir, karton) se razlažu  u atmosferu i emituju metan, gas sa efektom staklene bašte koji je dvadeset puta štetniji za klimatske promene od ugljen-dioksida koji nastaje u procesu spaljivanja ovog otpada.

U prvim godinama, metan je čak i do 80 puta potentniji u odnosu na CO2, s tim da se metan nakon 12 godina razgrađuje, a kod CO2 taj proces je znatno duži – oko 50% emitovanog CO2 razgradi se u atmosferi u roku od 30 godina, narednih 30% nestaće iz atmosfere u narednih nekoliko vekova a preostalih 20% ostaje u atmosferi hiljadama godina.

Energetska kriza kao podsticaj za korišćenje otpada kao energenta

Osim rešavanja problema sa određenim vrstama otpada, energetski tretman otpada obezbeđuje i energiju: toplotnu i električnu, ali i tehnološku paru. Dobra investicija u vremenu energetske krize kada su cene struje na veleprodajnim tržištima širom Evrope dostigle neverovatne nivoe od oko 700 evra za megavat-satu (MWh) što je 15 puta više nego pre krize.

Prema podacima pomenute Konfederacije evropskih postrojenja za energetski tretman otpada, 2018. godine 497 postrojenja proizvelo je 41.000 gigavat-sati (GWh) električne energije i 96.000 GWh toplotne energije. Ta struja je bila dovoljna za 19 miliona potrošača, a toplota za 16 miliona potrošača.

Rast cena energenata na svetskom tržištu usled krize u Ukrajini je pitanje korišćenja otpada kao supstitucije za gas, ugalj, mazut učinio aktuelnim i u Srbiji. I pre krize su cementare u Srbiji, a posebno cementare širom Evrope počele zamenu fosilnih goriva alternativnim gorivima poput otpada. Osim cementara u Popovcu i Beočinu koji već više godina koriste pojedine vrste goriva kao zamenu za petrol koks, i cementara u Kosjeriću pokušava da za ovakvu tehnologiju dobije podršku lokalne zajednice.

I Elektroprivreda Srbije (EPS) razmatra mogućnost da nedostatak kvalitetnog uglja u svojim postrojenjima nadomesti komunalnim i drugim otpadom pogodnim za proizvodnju električne energije, a insineratori u Nišu i Kragujevcu su planirani i projektom „Čista Srbija“ koje sprovodi Ministarstvo građevine, infrastrukture i saobraćaja. Rešenje za sigurno snabdevanje toplotnom energijom u otpadu vidi i kompanija Elixir, naš jedini proizvođač veštačkog đubriva i jedan od najvećih srpskih izvoznika.

Kompanija Elixir planira da izgradi energanu na otpad u Prahovu

Kompanija planira da u okviru industrijsko – hemijskog kompleksa u Prahovu do kraja 2024. godine izgradi energanu na otpad koja bi se snabdevala otpadom iz domaćinstava u istočnoj Srbiji i industrijskim (opasnim i neopasnim) otpadom sa cele teritorije Srbije. Ovo postrojenje bi ujedno bilo i prvo postrojenje za tretman opasnog otpada u Srbiji, izgrađeno po najvišim tehnološkim standardima EU, čime bi se rešio višedecenijski problem tretmana ove vrste otpada u našoj zemlji.

Takođe, insinerator komunalnog otpada na deponiji Vinča će uskoro biti pušten u rad. Postrojenje će sagorevati 340.000 tona otpada godišnje i proizvodiće 30 MW električne energije i 56 MW toplotne energije koja će grejati stanovnike beogradskog naselja Konjarnik jer će ta energija biti predata u sistem daljinskog grejanja glavnog grada.

Insineratori jesu rešenje, ali samo uz poštovanje najviših standarda

Zbog postojećih problema sa zagađenjem vazduha u Srbiji i povećanim vrednostima PM čestica, pogotovo tokom grejne sezone, razumljivi su strahovi građana zbog potencijalnog štetnog uticaja dodatnih emisija u vazduh, pogotovo imajući u vidu da o ovim tehnologijama u našoj javnosti vrlo malo zna.

Upitali smo naše sagovornike šta bi bio put za prevazilaženje nepoverenja javnosti, ali i koji je način da ova vrsta postrojenja rade sa minimalnim rizikom po životnu sredinu i stanovništvo. Oni su se složili da neophodno obezbediti poštovanje standarda kako u radu postojećih, tako i budućih postrojenja za proizvodnju energije iz otpada. Primeri insineratora u evropskim prestonicama govore da je reč o sigurnoj tehnologiji, ali u prošlosti je bilo i loših primera u pogledu visokih vrednost emisija štetnih gasova. Ovaj izazov rešila su kontinuirana tehnološka unapređenja (eng. contionuos improvement process).

Jednostavan recept da se izbegnu potencijalni rizici jeste primena najbolje dostupnih tehnika

Jednostavan recept da bi se izbegli potencijalni rizici jeste primena BAT-a, odnosno najbolje dostupne tehnike (eng. Best Available Techniques. On je definisan BREF standardom – pravno obavezujućim Referentnim dokumentima za najbolje dostupne tehnike u spaljivanju otpada u Evropskoj uniji (eng. Best Available Techniques Reference Document for Waste Incineration – BREF WI) . Savremene tehnologije su u toj meri napredovale da omogućavaju da emisije štetnih gasova pri preradi otpada budu manje od onih koje nastaju odlaganjem otpada na deponije.

„Merenja u jednom od austrijskih postrojenja za dobijanje energije iz otpada sprovedena devedesetih godina pokazala su da su ukupne količine dioksina i furana, koje izlaze iz insineratora u vidu emisija bile znatno manje od dioksina i furana sadržanih u otpadu pre spaljivanja, što znači da postrojenje uništava ove veoma štetne materije. Ovi rezultati su potvrđeni sličnim podacima koje su objavile nemačke vlasti“, kaže Helga Štojber.

Igor Jezdimirović kaže da većina postrojenja koja koriste otpad kao alternativno gorivo ima slična tehnološka rešenja, ali da su na njega najbolji utisak ostavili insineratori u Budimpešti, Malmeu i Beču.

„Ono što bi kod svih ovih postrojenja istakao jesu ozbiljne mere zaštite životne sredine koje čine najveći deo samih postrojenja, stručni kadar koji upravlja postrojenjima i ozbiljne mere kontrole koje instituciji ovih država primenjuju u kontroli zagađenja. Tamo ako imate prekoračenje zagađenja i ne reagujete u najkraćem mogućem roku, kazne su ogromne, a interes države je da zaštiti zdravlje građana i to se dosledno sprovodi“, naglašava Jezdimirović.

U Austriji šezdeset godina duga tradicija insineratora

Helga Štojber kaže da je u Austriji prvo postrojenje počelo sa radom 1961. godine i da su austrijska postrojenja projektovana, izgrađena i funkcionišu u skladu sa najboljim dostupnim tehnikama. Tokom revizije BREF dokumenata prikupljeni su podaci iz oko 300 insineratora u različitim zemljama i, kako tvrdi, poređenje podataka pokazalo je da su austrijske instalacije skoro uvek bile među najboljima u pogledu ekoloških performansi.

Ova postrojenja se vrlo često nalaze u velikim gradovima, kao što je Kopenhagen, Malme, Beč

Inače, veoma je zanimljivo da se ova postrojenja vrlo često nalaze u velikim gradovima, kao što je Amager Bake (video) u Kopenhagenu (Danska), Sisav u Malmeu (Švedska) ili Špitelau u Beču. Insinerator u Kopenhagenu je nedaleko od zgrade opere i projektovan je i kao ski staza, postrojenje Valorec u Bazelu (Švajcarska) za inseneraciju opasnog otpada smešteno je tik uz lokalni šoping centar, a u Beču se nalazi u blizini univerziteta i Opšte bolnice, koju snabdeva energijom za grejanje i hlađenje.

Na pitanje šta u stvari definiše BREF WI Štojber kaže da je ova regulativa veoma jasna u pogledu zahteva za projektovanje i rad insineratora.

Kao primer, BREF WI definiše da se cikloni mogu koristiti kao oprema za prethodno otprašivanje (na primer, pre tekstilnog filtera ili elektrostatičkog filtera), ali da se ne moraju  koristiti kao jedina tehnika za uklanjanje prašine.

U insineratorima se stalno prati stotine parametara

„Za praćenje koncentracije dioksina i furana, prema ranijem BREF-u WI iz 2006. najboljom praksom smatralo se diskontinuirano merenje tokom 5-8 sati dva puta godišnje. Prema sadašnjem, revidiranom, BREF-u WI, objavljenom 2019. praćenje mora da se sprovodi dugoročnim uzorkovanjem u periodu od nekoliko nedelja ili meseci. Samo ako rezultati ovakvog merenja budu u skladu sa graničnim vrednostima emisija definisanim u BAT-u, umesto toga može se sprovoditi diskontinualni monitoring dva puta godišnje“, ističe Štojber.

U ovakvim postrojenjima se stalno meri, kako kaže, stotine parametara, a svi izmereni podaci se prate u kontrolnoj sobi insineratora. Svake dve ili tri sekunde sa svakog mernog uređaja onlajn stižu informacije o temperaturama, pritiscima, tokovima gasa, potrošnji električne energije ventilatora i pumpi, doziranju sredstava za čišćenje dimnih gasova, koncentracijama emisija u dimnjaku, proizvodnji energije.

„Osnovni program registruje sve ove podatke i o obavlja tehnička podešavanja. Tokom 24 sata na licu mesta je uvek prisutno dobro obučeno stručno osoblje, koje pažljivo upravlja postrojenjem“, uverava Štojber.

Da biste Srbija bila uspešna u ovom poslu potrebno je da primeni najbolje dostupne tehnike

Kada je reč o kontroli rada, u Austriji su za to nadležne pokrajinske vlade kojih ima devet. Njihovi tehnički stručnjaci ne samo da procenjuju koncept postrojenja tokom faze izdavanja dozvola, već su angažovani i na ekološkoj inspekciji postrojenja. Štojber smatra da je prednost ovog sistema u tome što stručnjak koji u ime vlade proverava tehničke i ekološke performanse postrojenja poznaje projekat od početka.

Štojber kaže da je Srbija u proteklih nekoliko godina već usvojila ekološke zakone EU i njihovo poštovanje je važan faktor u zaštiti zdravlja ljudi i životne sredine.

„Da biste bili uspešni u ovom poslu potrebno je da primenite najbolje dostupne tehnike (BAT), da dobro obučite osoblje postojenja, da izgradite administrativne kapacitete, da u posao uključite stručnjake u okviru institucija, koje izdaju dozvole, i da sprovodite temeljnu inspekciju u cilju zaštite životne sredine“, savetuje Štojber.

Savremena tehnologija uz strogu kontrolu i monitoring

Izgradnjom postrojenja za energetsko korišćenje otpada na beogradskoj deponiji Vinča, Srbija je napravila prvi korak u korišćenju otpada u energetske svrhe. Stav stručnjaka iz zemlje i inostranstva je da je reč o savremenoj tehnologiji koja pomaže da se rešimo otpada koji nije reciklabilan i koja čuva prirodu smanjujući potrebu deponovanja otpada.

Takođe, reč je o tehnologiji koja smanjuje emisije gasova sa efektom staklene bašte, a time i uticaj na klimatske promene, ali i obezbeđuje deficitarne energente za proizvodnju toplotne i električne energije.

Da bi korist od ovakvih postrojenja bila potpuna, neophodno je držati se saveta i iskustava zemalja u kojima ova postrojenja postoje već dugo i koje su iskusile i dobre i loše strane tehnologije. Zato je stroga primena zakona, kontola i monitoring rada ovih kapaciteta preduslov da ova tehnologija dobije zeleno svetlo ne samo privrede i donosioca odluka, već i javnosti.

DA ZNAMO

TRETMAN OTPADA – operacije ponovnog iskorišćenja ili odlaganja, uključujući prethodnu pripremu za ponovno iskorišćenje ili odlaganje.

POSTROJENJE ZA ENERGETSKI TRETMAN OTPADA; POSTROJENJE ZA ENERGETSKO ISKORIŠĆENJE OTPADA; SPALIONICE OTPADA; INSINERATOR – postrojenja u kojem se obavlja termički tretman (spaljivanje) otpada. Postoje dve vrste tretmana: insineracija i ko-insineracija.

INSINERACIJA OTPADA (SPALJIVANJE OTPADA) – termički tretman otpada sa ili bez iskorišćenja energije proizvedene sagorevanjem, a koji obuhvata i pirolizu, gasifikaciju i sagorevanje u plazmi.

KO-INSINERACIJA OTPADA; SU-SPALJIVANJE OTPADA; ENERGETSKO ISKORIŠĆENJE OTPADA; ENERGETSKI TRETMAN OTPADA – termički tretman otpada čija je primarna uloga proizvodnja energije ili materijalnih proizvoda i koji koristi otpad kao osnovno ili dodatno gorivo ili u kojem se otpad termički tretira radi odlaganja.

OPASAN OTPAD – otpad koji ima bar jedno od svojstava koje ga čine opasnim (eksplozivnost, zapaljivost, sklonost oksidaciji, organski je peroksid, akutna otrovnost, infektivnost, sklonost koroziji, u kontaktu sa vazduhom oslobađa zapaljive gasove, u kontaktu sa vazduhom ili vodom oslobađa otrovne supstance, sadrži toksične supstance sa odloženim hroničnim delovanjem, kao i ekotoksične karakteristike), kao i ambalaža u kojoj je bio ili jeste spakovan opasan otpad.

KOMUNALNI OTPAD – otpad iz domaćinstava (kućni otpad) i komercijalni otpad.

Foto: balkangreenenergynews

Novembar gallery
PODELITE
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

Share

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin