Naučnici su analizirali podatke u periodu od 1979. do 2019. prativši 12.000 tačaka zagađenja na globalnom nivou – u Tihom, Atlanskom i Indijskom okeanu, kao i u Sredozemnom moru. Prema podacima studije objavljene u časopisu PLOS ONE, alarmantna situacija koja postoji još od 2005. godine je prisutna i danas, sa povećanim zagađenjem okeana.
Ako se ne preduzmu nove mere brige o okeanima i ne sprovede bolja politička akcija, stopa rasta količine plastike koja dospeva u okeane mogla bi se uvećati za oko 2,6 puta do 2040. godine.
Podaci nam ne idu u korist, jer se na godišnjem nivou reciklira svega 9% plastike, a budući da proizvodnja plastike (naročito one za jednokratnu upotrebu) raste zadnjih decenija, sistemi upravljanja otpadom bi morali da drže korak – ukoliko se to ne dešava, ogromne količine plastičnog otpada završavaju u okeanima.
Zapravo, većina plastičnog otpada dolazi sa kopna i putem kiše ili vetra dospeva u reke, nakon čega, prelivanjem atmosferskih odvoda i smećem, završi u moru. Takođe, veliki problem predstavlja i ribarska oprema koja, izgubljena ili bačena, najčešće završi u vodi.
Kada plastika jednom dospe u okean, ona ne može da se raspadne, već se razdvaja na sitne komadiće. Iste plastične čestice ne mogu lako da se očiste i podvodni svet je „zaglavljen“ sa velikom količinom plastike, objašnjava Lisa Erdl, direktorka Instituta 5 Gyres i autorka studije.
Kako biljni, tako i životinjski morski svet može da se zaglavi u bačenoj plastici, a opasnost predstavlja i činjenica da plastika ispušta toksične hemikalije u vodu. To više nije samo ekološka katastrofa, nego i ozbiljan klimatski problem. Fosilna goriva koja su deo plastike od proizvodnje do odlaganja, izvor su zagađenja koje zagreva našu planetu.
Odrediti koliko plastike se nalazi u okeanima je težak poduhvat.
„Okean je kompleksno mesto. Postoji mnogo okeanskih struja, postoje promene koje nastaju zbog vremenskih uslova i uslova na tlu“, ukazuje Lisa Erdl.
Većina uzoraka iz ove studije prikupljena je iz voda severnog Pacifika, kao i severnog Atlantika, ali naučnici objašnjavaju da još uvek mora da se prikupe detaljiniji podaci koji uključuju Sredozemno more, Indijski okean, južni Atlantik i južni Pacifik.
„Plastika u okeanima i morima naglašava potrebu za stvarnim rešenjima problema“, ističe Vin Kauger, naučnik na Moore institutu u Kaliforniji i koautor studije.
Još od 1970-ih postoji želja za smanjenjem količina plastičnog otpada, kao i niz sporazuma nastalih sa ciljem da se zaustavi priliv istog. Ipak, ovi pokušaji su uglavnom dobrovoljna dela ljudi, a retko merljivi ciljevi i mere. Ujedinjene nacije su se, stoga, složile da do 2024. godine kreiraju pravno obavezujući globalni sporazum kada je reč o plastici.
Džudit Enk, predsednica neprofitne organizacije Beyond Plastics koja se bavi istraživanjima, ali i edukacijom potrošača zaključila je da su „nova istraživanja uvek od pomoći, ali ne moramo da čekamo da nova istraživanja krenu u akciju. Problem je već bolno jasan, u plastici koja se nakuplja u našim okeanima, vazduhu, zemljištu, u našoj hrani i telima“.
