Srbija je, prema podacima Globalne alijanse za zdravlje i zagađenje, 2021. godine bila prva u regionu po smrtnosti usled zagađenosti vazduha, a deveta u svetu – sa 175 umrlih na 100.000 stanovnika.
Inicijativa Ne davimo Beograd saopštila je, pozivajući se na podatke Svetske zdravstvene organizacije, da godišnje u Srbiji prerano umre više od 7.000 ljudi usled izloženosti zagađenjima iz vazduha, po čemu je Srbija na drugom mestu u Evropi, prenela je Beta.
Valjevo i Sremska Kamenica poslednja su u nizu mesta koja su dobila nove senzore za merenje zagađenja vazduha, a dobre vesti stižu iz Kragujevca.
Vazduh bi u Srbiji narednih godina trebalo da bude manje zagađen jer su obezbeđena sredstva za prelazak toplane u Kragujevcu sa uglja na gas, kao i za zamenu kotlova u vrtićima, školama, domovima zdravlja, ali i domaćinstvima kako bi se koristila goriva koja manje zagađuju okolinu.
Toplana u Kragujevcu jedna je od tri velika postrojenja za proizvodnu toplotne energije u Srbiji koja koriste ugalj.
Kako je za RTS izjavio Dejan Stojanović, direktor Poslovnog udruženja Toplane Srbije, 81% toplana koristi gas, 10% mazut i 9% ugalj. Osim Kragujevca, još dve velike toplane – Bor i Kruševac, u većem delu koriste ugalj.
Svi ovi podaci navode na razmišljanje da li i koliko smo ekološki svesni.
Ekološka svest može na najjednostavniji način da se opiše kao način na koji čovek poima prirodu oko sebe, stanište i okruženje i koliko razume značaj očuvanja prirodnih resursa i prirodnih procesa. Da bismo imali ekološku svest moramo da posedujemo i određeno znanje iz oblasti vezanih za ekologiju i zaštitu životne sredine.
Prvo, moramo da znamo koji su nam resursi neophodni za život, kako se oni racionalno koriste i koji su to obrasci našeg ponašanja poželjni, a koji ne.
Na primer, ako znamo da bacanje otpada na javnim površinama ili u prirodi izaziva negativne posledice, razvićemo obrazac ponašanja da otpad bacamo na mesta koja su predviđena za to. Ovo je jedan stepen ekološke svesti koji je poželjan da razvije većina stanovništva, posebno u mestima koja su jako naseljena.
Postoji i napredniji stepen svesti koji često zahteva postojanje i dodatnih znanja koja proizilaze iz interesovanja za ovu temu. Tako će ljudi koji imaju nešto razvijeniju ekološku svest otpad reciklirati ili bacati u specijalne kontejnere koji razdvajaju karton od plastike i mešovitog otpada. Dakle, ekološku svest čine ekološko znanje i ponašanje, a tome mogu da se dodaju i ekološki stavovi i ekološke vrednosti.
Vrednosti i stavovi su nešto što u velikoj meri stičemo iskustveno i što usvajamo od drugih ljudi iz našeg okruženja. Na temljima toga šta čini ekološku svest možemo kreirati i načine da se ona podstiče kod ljudi. To znači obrazovanje vezano za ekologiju, ekosisteme i životnu sredinu, a potom i insistiranje da se usvoje stavovi i vrednosti koji će na posletku rezultirati određenim ponašanjem koje je poželjno.
Šta treba da znamo?
Ako ne znamo da drveće ima višestruku ulogu u očuvanju uslova za naš život, a ne samo u proizvodnji kiseonika, drugačije ćemo razmišljati o seči drveća. Kada se donosi odluka da se poseče deo šume ili da se u gradu smanji broj stabala da bi se napravio prostor za novu stambenu zgradu, često se ne misli o tome da to stablo ima mnogo dobrobiti za naše okruženje – od korenja koje štiti od erozije zemljišta do krošnje koja pravi hladovinu i koja je stanište mnogih ptica i drugih životinja koje imaju svoju ulogu u ekosistemu.
Zbog toga, neophodno je da poznajemo zakone prirode, da se prisetimo znanja stečenog iz biologije, geografije pa i hemije i fizike, jer sve je to deo prirode. Dakle, kada postoji predznanje o tome šta su posledice naših aktivnosti i procesa koji se odvijaju bez našeg uticaja možemo prepoznati problem u prirodi i u skladu sa tim ragovati kako bi pronašli rešenje.
Danas širom sveta postoje ekološki problemi koji se često preklapaju na istom prostoru pa možemo reći da se danas više nego ikada pre ekološki problemi akumuliraju.
Promena stanja u fizičkoj sredini do koje je došlo usled ljudske aktivnosti kojom se narušava to stanje, a koja ima posledice koje društvo smatra neprihvatljivim po prihvaćenim ekološkim normama se može smatrati ekološkim problemom.
Ekološki problemi mogu da se javljaju na više nivoa, pa je tako globalno zagrevanje i topljenje glečera ekološki problem za celu planetu, dok je neadekvatna voda za piće u Zrenjaninu ekološki problem lokalnog karaktera. Naravno da su globalni ekološki problemi značajniji, ali svakako ne treba zanemarivati ni one na lokalnom nivou, jer i problemi i rešenja se kreću od lokalnog ka globalnom.
Nažalost, čovek je predugo bio skoncentrisan na lični razvoj i na kreiranje uslova za što konforniji život u toj želji za konforom i lagodnošću otuđili smo se od prirode. Zaboravili smo da i mi potičemo od prirode i da bez prirodnih resursa uz samo one veštački kreirane nema nam života.
Međutim, kako to uvek biva sa prirodom naše otuđenje nam se vratilo poput bumeranga u vidu ekoloških problema koji nam remete upravo taj komfor.
Tako je čovek danas prinuđen da se upoznaje sa ekološkim problemima i da hteo – ne hteo uči i razvija ekološku svest.
Kakva je ekološka svest u Srbiji?
Ekološka kultura je nešto što bi trebalo da usvajamo od malih nogu kroz vaspitanje i obrazovanje. Iako u tom periodu života nismo u mogućnosti da razvijemo ekološku svest na neophodnom nivou, možemo da stičemo znanja i obrasce ponašanja koji će u kasnijem životnom dobu doprineti razvoju ekološke svesti.
Međutim, godinama smo imali utilitaristički pristup prirodi i njenim resursima i smatrali smo da je priroda tu da nama služi, zloupotrevljavali smo je i nipodaštavali i nismo shvatali da smo jedno sa prirodom. Takve obrasce ponašanja je danas teško preokrenuti i zato je razvoj ekološke svesti jako težak zadatak.
Kao uzrok nastanka većine ekoloških problema javlja se ljudski faktor, što znači da nam nikakva naučna dostignuća niti tehnološki napredak neće nadomestiti nedostatak ekološke svesti. Ako nastavimo sa istim obrascima ponašanja ekološki problemi će se samo uvećavati.
Iako postoje mnogi ekološki pokreti, od kojih neki deluju čak i agresivno, razvitak ekološke svesti ide teško svuda u svetu. Ispuštanje nafte u vodu, zagađujući produkti industrijske proizvodnje, medicinski odpad, seča šuma i masovna proizvodnja mesa imaju nesagledive posledice u vidu trošenja i zagađenja prirodnih resursa.
Nažalost, još uvek je profit ispred očuvanja adekvatne životne sredine za buduće generacije.
Aktivnosti vezane za zaštitu životne sredine najviše se sprovode na prostoru SAD-a i Evropske unije, a Srbija kasni za Evropom i Amerikom što se tiče ekološke svesti. Ipak, situacija se poslednjih godina popravlja i pokreće se sve više projekata vezanih za zaštitu životne sredine i podizanje ekološke svesti.
Takođe, možemo da primetimo i da su građani sve više aktivni po tom pitanju. Tako smo se udružili u borbi protiv izgradnji mini hidroelektrana, protiv pravljenja gonodla na štetu prirode i protiv seče stabala. Ovo je jako značajno jer iako su ekološki problemi oni problemi koje treba da rešavaju vlasti na različitim nivoima, bez učešća pojedinaca ne može se mnogo postići.
Jedan pozitivan primer iz Srbije je varošica Ražanj koja bi uskoro mogla da postane prva zelena opština u Srbiji zahvaljujući svojim savesnim meštanima. U ovom mestu stanovnici vode računa o čistoći javnih površina, a pozitivan primer je i to što su nedavno uveli ,,kovid kante“ odnosno kante u koje odlažu otpadni medicinski materijal poput maski i rukavica.
Srbija je zemlja bogata prirodnim resursima poput šuma, čiste vode i raznih ruda. Toga negde jesmo svesni ali istraživanja sprovedena na studentima pokazuju da nam nedostaje informisanost o ekološkim problemima i to je ono na čemu moramo da radimo.
Sve više ljudi brine o sudbini zaštićenih područja, tako da na sreću mnogi rade na očuvanju biodiverziteta bačkog regiona. Iako je entuzijazam prisutan, ljudi često raspolažu sa malo informacija.
Divlje deponije
Problem s kojim godinama muku muče mnogi delovi Srbije su i divlje deponije.
Početkom januara 2021. iz Niša je stigla vest da na teritoriji tog grada ima više od 100 divljih deponija.
Divlje deponije su grupisane i oko rečnih korita Nišave i Južne Morave, ali i oko poljoprivrednih useva, tako da ovaj problem utiče na, ocenjuju ekolozi, zagađenje vode, vazduha, zemlje, ali i hrane koju svi konzumiraju.
I srpski olimpijac Čaba Silađi našao se u žiži javnosti početkom 2021. jer je „zaronio” u čišćenje otpada na Divčibarama.
Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji je 2019. bilo registrovano 2.305 divljih deponija, a Marko Vujić iz Centra za ekološku politiku Fakulteta političkih nauka rekao je početkom decembra 2020. za agenciju Beta da ih ima između 2.500 i 3.000.
Kako je rekao, divlje deponije opasno truju obradivo zemljište i poljoprivredne proizvode.
Vujić je agenciji Beta kazao da je Srbija na prvom mestu u Evropi po zagađenosti vazduha, ali da ništa bolje ne stoji ni kada su u pitanju zagađenja tla i vode.
„U blizini svake deponije obradivo zemljište je ozbiljno kontaminirano. Zemljište upija otrovne materije s deponija, posebno kada pada kiša, tako da dobijamo poljoprivredne proizvode sa tih područja koji nisu zdravi”, rekao je Vujić.
Oko 70% aktivnih deponija-smetlišta nije predviđeno prostorno-planskim dokumentima i nemaju urađenu studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, niti imaju potrebne dozvole.
„Ne postoji kontrolisano odvođenje deponijskog gasa koji nastaje razgradnjom otpada u deponiji, što može dovesti do požara ili eksplozije. Procedne vode iz deponija se ne sakupljaju niti prečišćavaju, što ugrožava podzemne i površinske vode i zemljište zbog visokog sadržaja organskih materija i teških metala. Ne postoji sistematski monitoring emisija, procednih voda, deponijskog gasa”, navodi se.
Deponije su, i divlje i opštinske, veliki zagađivači, ali i velika opasnost – požari su česti, a moguće je i širenje zaraza.
Na deponijama često završava i opasan otpad iz domaćinstava, a ponekad i iz industrije, što dodatno povećava opasnost.
„Samo jedan litar motornog ulja može da zagadi do milion litara pijaće vode”, rekao je ranije za BBC na srpskom Igor Jezdimirović, predsednik udruženja Inženjeri zaštite životne sredine.
Doktor Danko Jović iz Zavoda za zaštitu prirode objasnio je tada da se na ovakvim mestima povećava broj glodara koji prenose razna oboljenja, a za njima i čitav niz predatorskih vrsta, od zmija do lisica i vukova.
Poseban problem predstavljaju i otrovi koji se bacaju na ovim mestima i time kroz lanac ishrane dovode do trovanja divljih životinja, dodaje on.
Takođe, baca se i otpad poput papira i kartona koji je moguće reciklirati, umesto da se seku nove šume, naveo je Jezdimirović.
Kartica za prevoz i reciklažu
Početkom 2021. iz Beograda stigle su vesti da je u planu uvođenje aparata za reciklažu koji će stanovnicima omogućiti da na ime donetog otpada dobiju popust za plaćanje gradskog prevoza.
„Krećemo u potpuno nov sistem reciklaže, odnosno separacije otpada u gradu. Radimo 17 reciklažnih dvorišta i postavićemo automate širom grada na kojima će građani moći da ubacuju PET ambalažu”, rekao je zamenik gradonačelnika Goran Vesić.
U sklopu projekta Pametni grad, biće moguće prisloniti karticu i dobiti novac za javni prevoz ili neke druge popuste, objasnio je Vesić.
Malo znamo o zaštiti životne sredine
Prema mišljenju Tamaša Vinke, predsednika Udruženja ljubitelja prirode „Riparia“, još je dug put pred nama, a očuvanju prirode i u obrazovanju treba posvetiti mnogo više pažnje nego što se to trenutno čini.
Kada je u pitanju trenutno stanje u stručnom usavršavanju u Srbiji u oblasti zaštite prirode, Vinko smatra da je stručna univerzitetska obuka veoma dobra, te da se može birati između mnogih savremenih specijalizacija.
„Ima mnogo početnika i dobrih stručnjaka, ali oni često ne znaju gde da nađu posao, njihove mogućnosti su na tržištu rada ograničene. Firme koje se bave zaštitom prirode najčešće pripadaju državnim organima, pa je tu prisutno kadrovsko ograničenje i nedostatak resursa. Rešenje za ovo je zapošljavanje na projektima, ali ni to nije dugoročno rešenje, jer projekti ne traju večno. Mnogi se zapošljavaju u prosveti, ali ni tamo ne dobijaju svi posao. Studenti stiču dobra osnovna znanja na univerzitetu, koja bi mogli da razviju radeći kako bi kasnije postali dobri stručnjaci, ali za to treba stvoriti priliku da steknu iskustvo. Iako ima primera, nije dovoljno“, izjavio je Vinko i dodao da je, kada je reč o procesima za rešavanje problema koji se tiču životne sredine, on često spor.
„Kao civili, mogli bismo reći da bi to moglo da ide brže. Međutim, ja radim i u državnoj zaštiti prirode, pa bolje vidim zašto je ovaj proces spor. Čak i najjednostavnija promena zahteva mnogo vremena za administraciju. Na primer, navedimo primer desetogodišnjem plana upravljanja jednim prirodnim rezervatom: pre nego što ga predamo na predaju, postoji i proces društvenih konsultacija, javna rasprava, zahtevi za dozvole, odobrenja – a to može biti i šestomesečna procedura. I to je samo plan upravljanja, a ne predlog izmene zakona, koji zahteva još više konsultacija. Mnogo puta ovaj proces zavisi i od toga u kojoj meri određeni sektor tretira pitanja očuvanja prirode kao prioritet“, izjavio je on.
Kada je reč o kvalitetu vode Palićkog i Ludaškog jezera, Tamaš Vinko ističe važnost posedovanja informacija i izbegava da zaključke donosi kada ih je nedovoljno.
„Analizirajući podatke koji su inače javni i dostupni na sajtu Grada Subotice, vidi se da je došlo do promene. Voda je još uvek zelena, neki parametri su bolji, ali u njoj ima još dosta biljnih hranljivih materija, kao i količine mulja, što utiče na kvalitet vode. Ocenjivanje, klasifikacija, funkcionišu tako, da ako je jedan parametar loš, ceo kvalitet vode je loš, čak i ako su ostale izmerene vrednosti dobre. Sa zdravstvenog stanovišta nema takve bakterije koja može izazvati infekciju, a čije prisustvo prekoračuje granične vrednosti, pa se sa ove tačke vodeno telo ipak može smatrati čistim. Međutim, stvar je ukusa da li neko želi da se kupa u zelenoj vodi. Mada, ako posmatramo i pratimo rad postrojenja za prečišćavanje vode, vidimo da situacija polako, ali napreduje u pozitivnom pravcu“ izjavio je on i poručio građanima da se informišu i da, ukoliko primete neki problem, kontaktiraju organe koji mogu ispraviti stvari.
Izvor: Slobodna reč, BBC, Odbrana i bezbednost
