Zaista, Zemlja je imala više perioda visokog nivoa ugljen-dioksida u atmosferi i visokih temperatura tokom poslednjih nekoliko miliona godina. Međutim, ispuštanje ugljen-dioksida je prirodan i izuzetno delikatan planetarni proces koji je čovek uspešno i, u očima istorije, u rekordnom roku izbacio iz prirodnog balansa.
Sagorevanje fosilnih goriva i vegetacije „veštine“ su kojima smo kao vrsta u potpunosti ovladali, i ujedno su jedan od načina kako da napunite vazduh ugljen-dioksidom – samo fosilnim gorivima unosimo preko 40 milijardi tona ugljen-dioksida svake godine. Dotični ostaje u vazduhu vekovima, čak milenijumima, a od kada smo počeli sistematski da koristimo ugalj i naftu kao gorivo pre oko tri stotine godina, količina ugljen-dioksida u vazduhu je gotovo duplirana.
Sve se to još uvek neometano tovari na leđa umorne i veoma nervozne planete, čiji spomenuti prirodni ciklus emisija i čišćenja ugljen-dioksida podrazumeva razmenu između vazduha, okeana, biosfere, sve do masivnih geoloških procesa.
Kako ove prirodne promene izgledaju u praksi?
Svake godine, koncentracija ugljen-dioksida raste i opada kako flora raste u proleće/leto i završava svoj životni ciklus u jesen/zimu. Ovaj sezonski mehanizam umnogome je vezan za Severnu hemisferu, na kojoj se nalazi većina Zemljine kopnene površine.
Aktivnu ulogu u ugljeničnom ciklusu imaju okeani koji su u ovoj priči više “maratonci”, jer njihov uticaj se oseća u razmacima od par meseci sve do sporih promena tokom nekoliko vekova. Okeani se pune ugljen-dioksidom u direktnoj razmeni između vazduha i morske vode, sitna morska flora koristi ugljen-dioksid za fotosintezu, a mnogobrojni mikroskopski organizmi od ugljeničnih jedinjenja grade svoje zaštitne omotače. Kada ovi mikroorganizmi završe svoj životni ciklus, potonu na morsko dno i pritom nose sav taj ugljen-dioksid sa sobom.
U suštini, biosfera (kopnena i morska) zajedno sa okeanima apsorbuje čitavu polovinu emisija ugljen-dioksida za koje je zaslužan čovek, što značajno usporava tempo klimatskih promena. Međutim, kako do sve više tih promena dolazi, dok se okeani dalje zagrevaju, ne može se sa sigurnošću reći da će odbrambena linija koju čine biosfera i okeani nastaviti da dovoljno efikasno radi taj posao. Kako je voda sve toplija, biće joj teže da apsorbuje ugljen-dioksid, a mnogi ekosistemi biće samim tim pod neprirodno većim pritiskom, i u manjim kapacitetima će moći da vrše fotosintezu ugljen-dioksida.
Mogući odgovor leži u dalekoj prošlosti
Pričamo o stotinama, hiljadama, pa čak i milionima godina planetarne prakse koja je sada poremećena. Koncentracije ugljen-dioksida tokom istorije naše planete varirale su u ogromnim merama, a sa njima naravno i globalna klima.
Jedan izrazito dugoročni ugljenični ciklus uključuje sledeće: Formiranje i eroziju same Zemljine površine, aktivnosti tektonskih ploča, formiranje i raspadanje planinskih venaca, dugoročnu vulkansku aktivnost i pojavu novog morskog dna u aktivnim srednje-okeanskim rasedima.
Većina ugljenika uskladištenog u Zemljinoj kori nalazi se u obliku krečnjaka, formiranog od školjki morskih organizama na vazi ugljenika, koji su tonuli na dno okeana milionima godina unazad. U vazduh ugljen-dioksid dopire vulkanskim erupcijama, a napušta ga erozijom zemljišta, konkretno planinskih lanaca.
Ovi atmosfersko-geološki procesi traju doslovno milionima godina, ali kako bismo ih konkretno uporedili sa današnjim dešavanjima? Recimo da danas, vulkani doprinose emisijama ugljen-dioksida tek nekih 1 odsto u odnosu na sve ono čime doprinose ljudi.
Nije uvek bilo tako. Zapravo, bilo je vremena kada je vulkanska aktivnost zbrisala gotovo sav život na zemlji, kao što je bio slučaj pre oko 250 miliona godina, kada je produžena vulkanska aktivnost dramatično uvećala koncentracije ugljen-dioksida u vazduhu – globalne erupcije trajale su čitava dva miliona godina!
U malo “skorijoj” geološkoj prošlosti, pre nekih 50 miliona godina, koncentracija ugljen-dioksida stabilno je opadala i klima se hladila, uz par periodičnih dramatičnijih skokova i padova. To je, pre dva-tri miliona godina, rezultiralo trenutno aktuelnim ciklusima ledenih doba, ali uprkos tim ogromnim ciframa zbog kojih možemo delovati beznačajno kao vrsta – mi našim emisijama i te kako remetimo delikatne cikluse.
Za samo nekoliko vekova postali smo faktor koji značajno gura “tas na geološkoj vagi”, jer količina ugljen-dioksida kojom punimo vazduh sagorevajući ugalj i naftu predstavlja istu količinu koju je vegetacija upijala milionima godina, i tokom istih tih miliona godina je prirodno obrađivala geološkim procesima.
Opet, to smo uspeli za samo nekoliko vekova, i ako tako nastavimo i tokom ovog 21. veka, dostići ćemo nivoe emisija kakvi nisu viđeni desetinama miliona godina, od kada je Zemlja poslednji put imala daleko topliju klimu sa izrazito višim nivoima mora – i bez polarnih kapa.
Foto: NOAA na Unsplash
