Širom sveta se proizvodi više nego dovoljno hrane da se prehrani globalna populacija, ali čak 828 miliona ljudi i dalje gladuje. Nakon što je tokom čitave decenije broj gladnih u svetu stalno opadao, došlo je do drastičnog preokreta koje je pogodio skoro 10% ljudi širom sveta. Od 2019. do 2022. broj pothranjenih ljudi porastao je za čak 150 miliona, što je pre svega uzrokovano sukobima, klimatskim promenama i pandemijom COVID-19.
Do 2050. godine UN predviđaju da će globalna populacija biti 9,7 milijardi, na putu da dostigne 11 milijardi u 2100. godini. Pritisak da se proizvodi više hrane već danas tera nacije da krče šume i močvare za farme i preusmeravaju oskudnu slatku vodu za uzgoj useva u pustinji. Ali da li je to zaista neophodno? Da li bismo mogli da povećamo snabdevanje hranom i istovremeno zaštitimo dragocene prirodne resurse?
Na planeti sada ima oko 7,8 milijardi ljudi i svakom je potrebno oko 1,4 kilograma hrane u proseku dnevno, ne uključujući vodu. To znači da nam je potrebno oko 3,7 milijardi tona hrane godišnje da bismo nahranili sve. U ovom trenutku, svet proizvodi oko 4 milijarde tona hrane godišnje, ali oko 1,3 milijarde tona odlazi u otpad, prema Organizaciji UN za hranu i poljoprivredu (FAO). Jedna međunarodna studija koju su vodili istraživači sa Univerziteta u Edinburgu postavila je taj broj još više, sugerišući da se čak 44% poljoprivredne proizvodnje nikada ne konzumira.
Zemlje u razvoju bacaju isto toliko hrane koliko i razvijene, ono što je drugačije je kako se hrana rasipa. U bogatim zemljama više od 40% gubitaka nastaje na maloprodajnom i potrošačkom nivou. U siromašnijim zemljama, gde domaćinstva bacaju daleko manje otpada od hrane, UN procenjuju da se više od 40% gubitaka useva dešava između polja i polica u prodavnicama. U Indiji, na primer, neki od najvećih gubitaka nastaju tokom same žetve, a sveži proizvodi često trunu na putu do tržišta zbog kašnjenja u transportu i nedostatka hlađenja.
Većina potencijalnih dobitaka u proizvodnji hrane došla bi od efikasnije obrade zemlje koju imamo, kroz mehanizaciju, bolji izbor semena i useva i poboljšano navodnjavanje. Izvestan gubitak i neefikasnosti su neizbežni, na primer, loše žetve, štetočine, loše vremenske prilike i logističke poteškoće. Ali – u savršenom svetu, prema procenama, uključujući i gubitke koje je preračunao FAO, mogli bismo da obezbedimo 9 milijardi tona hrane godišnje, ili 2,4 puta više nego što bi nam bilo potrebno da prehranimo svaku osobu na planeti.
Da li je moguće povećati snabdevanje hranom u svetu bez oslanjanja na poboljšanu efikasnost ili smanjenje otpada? Prema istraživanju UN-a, 2,2 milijarde hektara degradiranog bivšeg poljoprivrednog zemljišta moglo bi biti obnovljeno odgovornijim korišćenjem đubriva i navodnjavanja. Deo tog zemljišta bi se koristio za pošumljavanje, ali i pored toga, ostatak bi mogao da proizvodi oko 500 miliona tona hrane godišnje.
Prema UN, skoro polovina žitarica koje se proizvedu u svetu ide za ishranu stoke. Stočarstvo je drevni deo mnogih kultura, stoka se koristi za proizvodnju drugih stvari osim mesa, kao što su vuna i mlečni proizvodi. Mnoge od stočarskih životinja, posebno u zemljama u razvoju, konzumiraju pašnjake ili biljne materije koje ljudi ne jedu. Ipak, smanjenje potrošnje mesa za polovinu moglo bi da oslobodi četvrtinu svetske ponude žitarica za ljude.
Naravno, sve ovo se zasniva na proračunima i procenama. Politika, ekonomija, kultura i trgovina igraju svoju ulogu, osiguravajući da nijedan poljoprivredni sistem nikada neće biti optimalan. Ali čak i sa manjim ciljevima za smanjenje otpada od hrane, vraćanje izgubljenog poljoprivrednog zemljišta i preraspodelu naših zaliha hrane, imamo više nego dovoljno zemlje da se brinemo o rastućoj globalnoj porodici.
Foto: Natalie Grainger na Unsplash
