Tekst preuzet sa sajta akta.ba
Odeća i tekstil su deo svakodnevnog života čoveeka, ali i važan sektor u globalnoj ekonomiji. Prvi odevni komadi izrađivali su se od prirodnih materijala, kao što su koža, krzno, lišće i trava, a prema antropolozima odeća se počela koristiti pre nekih 100 hiljada do 500 hiljada godina, da bi se unazad 30 hiljada godina pojavila i prva igla za šivenje.
Danas, dugački redovi ispred butika mnogih svetskih brendova svjedoče da odeću više ne posmatramo samo kao potrebu. Konzumeristički pristup u kojem “gutamo” modne trendove neshvatljivom brzinom mora imati neke posledice, zar ne?
“(Not so funny) facts”
Trenutno, modna industrija drugi je po redu najveći zagađivač okoline na čitavoj planeti. Procenjuje se da modna industrija uzrokuje 10% globalnih emisija ugljenik, što je više nego što uzrokuju svi međunarodni letovi i brodovi zajedno. Tekstilna industrija ima veliki zadatak da zadovolji potrebe kupaca, ali i da nadmaši veliku konkurenciju, pa se stoga koriste različiti materijali i stvara više odeće, pri čemu se i troši dosta više energije. Ako se ništa ne promeni, do 2050. godine modna industrija trošiće ¼ maksimalne dopuštene količine ugljenika na svetskoj nivou. Trenutni linearni model proizvodnje i potrošnje odeće izvor je brojnih negativnih učinaka na okolinu i značajnog gubitka ekonomske vrijednosti. Svake sekunde otprilike jedan kamion tekstila završi na otpadu ili spaljen.
Uzrokovano naglim padom cena odeće i povećanom potražnjom od 1996. godine količina odevnih predmeta kupljenih u EU povećala se za 40% po osobi, a time je ujedno i smanjen životni vek odeće – odeće koja se kupuje i baca u skladu sa nadolazećim trendovima. U EU se baca oko 11 kg tekstila, a manje od 1% odjeće u svijetu se reciklira u nove odjevne predmete.
Industrijalizacija i povećan broj stanovnika su samo neki od faktora koji doprinose većem zagađenju okoline tekstilnim otpadom. Tekstilna i modna industrija zabeležili su značajan rast tokom poslednjih decenija, a proizvodnja odeće udvostručila se između 2000. i 2014. godine. Rezultati svetskih istraživanja ukazuju na to da prosečan potrošač sada kupuje za 60% više odevnih predmeta u odnosu na 2000. godinu. Svetska industrija 2015. godine je potrošila 79 milijardi m3 vode, dok je za proizvodnju jedne pamučne majice potrebno 2.700 litara pitke vode, što je jednako količini koju jedna osoba popije u dve i po godine. S druge strane, sintetička odjeća koju peremo u mašini za veš odgovorna je za 35% mikroplastike koja se ispušta u okolinu.
Koja je prava vriednost odeće koju nosimo?
Odgovor možemo pronaći ako se malo bolje zagledamo u etikete odjeće koje kupujemo. Odjeća koju nosimo nastaje teškim radom i u nehumanim uslovima, koju šije, lijepi i kroji takozvana jeftina radna snaga. Radna snaga čija vrijednost života se procjenjuje komadima odjeće koja se samo gomila u ormarima zapadne civilizacije. Pod zidinama bangladeške fabrike odeće, koja je šila odeću za vodeće evropske marke, 2013. godine usled urušavanja života je izgubilo oko 1.300 ljudi, a krojačice koje su radile nakon 12 sati rada u toj fabrici su na kraju dana dobijale 1 euro. Praćenje modnih trendova nosi sa sobom veliku ekološku i društvenu cenu, a integracija principa održivosti u industriju mode je važnija nego ikad.
Koncept brze mode (eng. Fast fashion)
Zaneseni trošenjem, još od 1989. godine, kad je prvi put upotrebljen pojam “brze mode” (eng. fast fashion) ljudima se brza proizvodnja i niska cena činila kao idealan odgovor na sve potrebe savremenog čoveka kada je odeća u pitanju. “Brza moda” – dostupna, efikasna i gotovo idealna u viziji prodaje i zarade za dizajnere, vlasnike fabrika odeće i kupce je predstavljala prekretnicu. Haljine poznatih, te komade s modne piste su sebi mogli priuštiti skoro svi, a kupovina je dobila novu dimenziju. Kupovina više nije bila samo ljudska izričita potreba za novom odećom, nego je postala pojam za razonodu. Isčekivanje sniženja i i mahnita kupovina velikih količina nepotrebne odeće žargonski je nazvana “terapijom”. Kupovina odeće je postala hobi, a tekstilni otpad naša svakodnevnica!
Tekstilni otpad mešavina je različitih tkanina, netkanog tekstila, vlakana i kompozitnih materijala. Najveći udeo ovih materijala čine materijali na bazi pamuka i celuloze. Uz njih, često su prisutni i drugi materijali, opasni za okolinu. Na primjer, u slučaju pamučnih ili platnenih košulja dugmad su obično izrađena od problematične, tvrdo kuvane plastike, koja skoro da nikad ne podleže procesu reciklaže.
Održiva moda kroz dvogled koncepta nula otpada (eng. Zero waste concept)
Dok se negativan uticaj modne industrije na resurse i okolinu povećava iz dana u dan, potreba za prelaskom na održivu modu je očigledna.
Koncept nula otpada javlja se kao preka potreba i odgovor na problem rastućeg pritiska linearne proizvodnje i potrošnje na okolinu. Prema međunarodno priznatoj definiciji, nula otpada podrazumeva očuvanje svih resursa putem odgovorne proizvodnje, potrošnje, ponovne upotrebe i iskorištenja proizvoda, ambalaže i materijala bez sagorijevanja i bez ispuštanja u zemlju, vodu ili vazduh čime bi se ugrozila životna sredina ili zdravlje ljudi.
Pojavom ovog koncepta, održivu alternativu trenutnom načinu proizvodnje i potrošnje traže sve industrijske branše, pa tako i modna industrija. Održiva moda predstavlja jedan holistički pristup dizajnu, proizvodnji, prodaji, potrošnji i upotrebi odeće, aksesoara i obuće, sa ciljem obnavljanja ekosistema i uz poštovanje i zaštitu ljudskih prava – čime se omogućava ravnopravni razvoj zajednica. To je moda koja ima minimalan uticaj na okolinu. Modni brendovi bi trebali učinkovito i pažljivo koristiti prirodne resurse te se okrenuti obnovljivim izvorima energije. Osim toga, uslovi rada u fabrikama, tokom transporta i u buticima ne smiju se zanemariti.
Dostupne usluge i široko rasprostranjena podrška potrošačima da duže održavaju odeću (popravkom, redizajniranjem, pranjem i adekvatnim skladištenjem) mogu pomoći da se odeća duže zadrži u lancu vrednosti. Kako bi se postigla promena, potrebno je raditi na jačanju svesti potrošača kao ključnih aktera u zaustavljanju uticaja brze mode. Ekološka svijest kupaca, te fizičke prepreke u distribucijskom lancu, primoraće kompanije da pronađu novi način – transparentan i održiv način poslovanja.
Održiv dizajn i proizvodnja odeće boljeg kvaliteta putem “zelenijih” poslovnih modela direktno doprinose da se percepcija odeće i modnog trenda unaprijedi sa proizvoda za jednokratnu upotrebu na trajni proizvod.
Koncept nula otpada koji je već utemeljio korijene u zemljama Evropske unije, polako ali sigurno stupa u praktičnu primenu i u zemljama Zapadnog Balkana. Srbija i Bosna i Hercegovina započele su tranziciju ka nula otpada kroz IPA projekat prekogranične saradnje Opštine sa nula otpada u kojem aktivno učestvuje 6 pilot opština: Bajina Bašta, Vladimirci, Krupanj, Ilijaš, Visoko i Sarajevo Centar.
Projektni pristup je baziran na integraciji održivih principa upravljanja resursima na lokalnom nivou, dok je jačanje svesti o problemima vezanim za linearnu ekonomiju te jačanje ekološke svesti pojedinca usmereno na celi region. U proteklih godinu dana, u okviru projekta održane su edukacije relevantnih lokalnih aktera o načinima integracije održivih principa u sektor upravljanja otpadom, o mehanizmima podrške zelenim biznisima, adekvatnoj komunikaciji sa javnošću, a kreirana su i objavljena dva ključna dokumenta – Smernice za uvođenje koncepta nula otpada, te Smernice za monitoring i izveštavanje, oba predviđena za podršku lokalnim zajednicama. Trenutno, projektni tim privodi kraju kreiranje GIS mapa divljih deponija, a u narednom periodu očekuje se i priprema tehničko-investicione dokumentacije i nabavka opreme za svaku pilot opštinu.
U svrhu jačanja javne svesti, u okviru projekta redovno se izvještava o projektnim aktivnostima, objavljuju se dobre prakse iz EU zemalja, sproveden je niz intervjua sa interesnim stranama kako bi akteri dobili priliku istaći probleme sa kojima se susreću, te niz saopštenja za javnost kojima se nastoji predstaviti projektni tok, ali i upoznati javnost sa vezom između pojedinca u svojoj svakodnevnici i značaju njegovog odnosa prema okolini.
Evropska unija finansira projekat Opštine sa nula otpada u okviru IPA programa prekogranične saradnje Srbija – Bosna i Hercegovina 2014-2020 sa ciljem postizanja dugoročne resursne efikasnosti u sektoru upravljanja otpadom. Kroz primenu zajedničkih akcija baziranih na principima nula otpada i cirkularne ekonomije projekat nastoji ojačati održivi razvoj u preko 90 jedinica lokalne samouprave prekograničnog područja Srbija – BiH. Zajedno ga od 1. marta 2021. godine realizuju Centar za energiju, okolinu i resurse – CENER 21 iz Sarajeva (BiH) i Inženjeri zaštite životne sredine – EEG iz Novog Sada (Srbija) i trajaće 24 mjeseca. Telo za ugovaranje projekta je Ministarstvo finansija Republike Srbije (CFCU). Ukupni budžet projekta je 413.608,44 EUR, od čega je Evropska unija obezbedila 351.567,17 EUR bespovratnih sredstava.
Više informacija o projektu dostupno je na zvaničnoj web stranici projekta, a za redovno praćenje realizacije projektnih aktivnosti pridružite se zajednici Brojimo do nula na Facebook i LinkedIn mrežama.
