Godine 1992., negde između Hong Konga i SAD, potonuo je kontejner sa preko 28.000 gumenih patkica. Do dana današnjeg, neka od tih patkica s vremena na vreme ispliva na obalama čitave planete, čak i na onim do kojih se čini da je nemoguće doći od te polazne tačke – obalama Velike Britanije i Irske.
Tako se nesaglediva flota gumenih patkica priključila milionima komada LEGO kockica, patikama, stiroporu, platičnim kutijama i ostalom, najširem mogućem “asortimanu” plastičnih proizvoda izgubljenih na morima. Jedine dve koristi koje je čovečanstvo iz toga izvuklo jesu bolji uvid u morske struje i još bolji uvid u zapanjujuću neuništivost plastike u morskim uslovima.
Danas sa sigurnošću možemo sumirati štetne uticaje plastike u pet tačaka, ali i ukazati na potencijalnu korist koju od nje možemo imati uprkos čitavoj već nanetoj šteti:
1. Nema gde je nema
Plastični otpad je prisutan apsolutno svuda, od Arktika do Antarktika. Blokira kanalizacione odvode u našim gradovima, prekriva kamperske zone u nacionalnim parkovima, a u zabrinjavajućim količinama ga ima čak i na Mont Everestu! Zahvaljujući kruženjima materije u prirodi i našoj sumanutoj potrebi da bacamo đubre direktno u reke i jezera, plastika postaje “normalna” pojava u svim svetskim okeanima.
Kao što je flota gumenih patkica demonstrirala, čitava veštačka ostrva plastike plutaju po okeanima, a otpad dopire svuda – od najudaljenijeg i najizolovanijeg grumena zemlje, ostrva Henderson usred Pacifika, sve do najdublje tačke na Zemlji, Marijaninog rova.
Imali bismo previše sreće kada bi se naneta šteta tu zaustavila, ali nažalost plastika se danas može naći u digestivnom sistemu preko 90 odsto svetske populacije morskih ptica, u stomacima više od polovine svetske populacije morskih kornjača, a u plastici se guše čak i kitovi. Ovim tempom akumuliranja plastike, predviđa se da će njena masa do 2050. godine biti veća od mase kompletnog živog sveta u okeanima.
2. Plastika je jedan od glavnih proizvoda “frakinga”
Hidrauličko frakturiranje slojeva podzemnih stena, poznatije kao “fraking”, dokazano je po planetu pogubna metoda rudarenja – zagađuje vodu, zemljište i vazduh toksinima, stvara podzemne šupljine koje se mogu urušiti u vrtače, i podiže pritisak u podzemnim formacijama stena, destabilizujući ih i uzrokujući zemljotrese čak i na mestima gde su zemljotresi neuobičajena pojava.
Kao kilogram najsitnije soli na ovu ranu dolazi činjenica da je jedan od glavnih proizvoda frakinga… plastika. U suštini, fosilna goriva uklonjena iz škriljaca i drugih formacija pretvaraju se u pelete smole, kojima se proizvodi sve više plastike, i to one najgore moguće – za jednokratnu upotrebu.
Proizvođači plastike predstavljaju gotovo diznijevske negativce u ovoj priči, a uništavaju okolinu, živi svet i živote ljudi na toliko mnogo načina, da na neke ni ne obraćamo pažnju. Primera radi, britanski gigant hemijske industrije Ineos ima 75 fabrika u 22 države sveta. Pored nesebičnog doprinosa rastućim planinama plastičnog đubreta, Ineos može da se “pohvali” i veoma impresivnim (i konstantno rastućim) rekordima u kategorijama požara, eksplozija i curenja hemikalija.
Food and Water Watch i Food and Water Europe pre par godina naveli su sledeće: “Ineosova fabrika u Kelnu u Nemačkoj bila je epicentar masivnog požara 2008. godine, a to je samo jedna u nizu visokoprofilisanih katastrofa poput ogromnog curenja nafte u Norveškoj, niza curenja hemikalija u Francuskoj, dugogodišnjih kontroverzi o skladištenju hemijskog otpada u Italiji, ili toksičnih isparenja zbog kojih su hospitalizovani radnici u Belgiji.
Izuzev Norveške i njenog povlašćenog odnosa sa EU, sve navedene zemlje su deo evropske zajednice, tako da možemo sa adekvatnom dozom jeze da samo pretpostavimo šta se dešava van EU i u zemljama “trećeg sveta” gde ne postoji, ili se ne poštuje, ni Z od zakonske regulative za ovakve probleme.
3. Šta sve plastika ubija?
Kratak odgovor je – sve živo i neživo. Ali ipak ćemo se malo zadržati na ovoj stavci: Tokom nekoliko godina pred pandemiju Covida-19 širom planete beleženi su brojni protesti javnosti zapanjene činjenicom da su efekti konzumiranja ili zarobljenosti u plastici postali toliko masovni, da je ugrožen čak i mikroskopski živi svet.
Procene iz 2018. godine kažu da oko 270.000 tona plastike pluta svetskim morima, ugrožavajući postojanje minimum 700 vrsta samo svojim prisustvom, što može rezultirati čak i njihovim potpunim nestankom.
Šta onda tek reći za problem konzumiranja plastike: Zaglavljena u stomacima nesrećnih žrtava poput kitova i drugih morskih sisara, ptica, kornjača i riba, plastika se ne može svariti a kamoli razgraditi, ali može napraviti još veći problem tako što će se izlomiti na manje fragmente koji mogu ugroziti još više životinjskih vrsta. Plastika u bilo čijem stomaku znači neuhranjenost, blokiranje digestivnog trakta i dugoročno trovanje hemikalijama.
Mnogo ljudi se sa pravom pita – zašto onda životinje, naročito ptice, kao da gotovo “namerno” proždiru plastiku? Jedno od konkretnih objašnjenja leži u dvojakom zlu plastike u morima: Kako plastika otežava živom svetu potragu za hranom, tako živi svet postaje sve očajniji u registrovanju nutritivnih vrednosti bilo čega, pa i plastične slamčice koju su tokom boravka u moru prekrile sitne alge. Kako alge na plastici ne mogu preživeti, one umiru i ispuštaju prirodno jedinjene sumpora dimetilsulfoniopropionat (DMSP). Hemikaliju registruju ptice i druga pregladnela stvorenja koja, tako obmanuta, plastičnu slamčicu vide kao ručak.
Čak ni mikroskopska fauna koju znamo kao zooplanktone nije bezbedna, a do njih dopire mikroplastika koja dovodi (kao i kod većih vrsta) do umanjene ishrane, energetske deficijencije, povreda i smrti. Ne želite da zooplanktoni umiru od plastike jer na njima počiva kompletan lanac ishrane u svetskim morima.
4. Ne može se sva plastika reciklirati, a ona koja može se… ne reciklira
Ljudi često mešaju pojmove “razgradivo” i “biorazgradivo”. Kada se plastika razgrađuje, to samo znači da jedan veći komad plastike postaje gomila manjih. Kao što smo objasnili u prethodnoj stavci, manji komadi plastike su dostupniji većem broju životinjskih vrsta, i ne, nisu svarljivi.
Izuzetno mali procenat plastike vodi se kao “kompostabilan” ili “biorazgradiv”, što znači da se može vratiti u izvorne hemijske komponente običnom kućnom praksom kompostiranja. Veći procenat se može razgraditi industrijski ili u javnim ustanovama uspešnim razdvajanjem od nerazgradive plastike.
Nažalost, edukacija naroda ozbiljno zastajkuje kada je dizanje svesti o ovim razlikama u pitanju – ljudi su zbunjeni i ne znaju koja plastika spada u koju kategoriju. Čak i u najbanalnijim situacijama može nastati konfuzija jer, primera radi, nije jasno objašnjeno u koju tačno kantu se može baciti flašica od vode kupljene na aerodromima. Svakodnevnica nam je isuviše haotična i brza da bismo tek tako stekli refleksnu reakciju na odlaganje otpada van planskog sortiranja u okviru doma, a jasnih i sveprisutnih informacija je jednostavno premalo.
5. Plastika je večna
Još jednom se vraćamo na bekstvo gumenih patkica iz 1992. godine: Plastika će preživeti i u najsurovijim uslovima, plutajući morima pod udarima najjače sunčeve svetlosti, ili zamrznuta u arktičkom ledu godinama pre nego što će se osloboditi i krenuti putem “toplijih krajeva”.
Plastika će nadživeti čovečanstvo, a njena neupitna besmrtnost trebalo bi da nas goni da joj nekako nađemo pametniju namenu. To nas dovodi do zaključka teksta i blage doze optimizma.
U pravim rukama, plastika može biti korisna
Lako je demonizovati plastiku, ali ako gledamo stvari realno, plastika sama po sebi nije zla – ona nam čini živote kvalitetnijim i lakšim, od plastične četkice za zube kojom vodimo računa o higijeni, preko plastične ambalaže koja određenom proizvodu zadržava svežinu, sve do plastičnih alata u bolnicama pomoću kojih se ljudima svakodnevno spasavaju životi.
Besmrtnost plastike navela je razne timove istraživača i da počnu da razmišljaju “izvan kutije” i rade na inovacijama kojima će postojeća plastika dobiti novu namenu, a jedna od tih namena mogla bi biti čak i borba protiv klimatskih promena. Ali… kako?
Ključ leži u hemijskoj strukturi plastike: Plastika je sazdana od dugih lanaca (polimera) molekula ugljenika kao što su ugljen-dioksid (CO2) i metan (CH4). Između ostalog, metan nam nesebično “daruju” krave, a gas kao gas je osamdeset puta moćniji od CO2 kada je uticaj na klimatske promene u pitanju. Ipak, CO2 se proizvodi sagorevanjem prirodnih komponenti kao što su gas, nafta, drvo ili plastika, i iz tog razloga proizvodimo daleko više CO2 nego metana, pa su i kumulativni efekti CO2 mnogo veći. Suštinski, ako bismo ikako mogli da trajno uklonimo deo CO2 i CH4 iz atmosfere tako što bismo ih “sekvestrirali” u plastiku, mogli bismo da smanjimo štetu tih gasova po klimu.
Mango Materials je startap iz Kalifornije koji upravo radi na tome, tačnije na smanjenju problematičnih koncentracija metana u postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda, tako što iskorišćava sposobnost određenih mikroba da zarobe metan i stvore polimere koji bi se kasnije mogli proizvesti u veće i korisnije komade plastike.
Još jedan primer je kompanija Filabot koja postojeću plastiku, poput flaša za vodu, konvertuje u filamente za 3D štampače. Time ovaj otpad, koji bi inače gotovo sigurno završio u morima ili bio spaljen, dobija novu i daleko korisniju namenu.
Iako joj nismo najdraža bića, Majka Priroda takođe učestvuje u ovim istraživanjima, nudeći koncepte pametnih inovacija koje tek počinjemo da razumemo. Jedna od njih je sposobnost pojedinih životinja, kao što su neke vrste gusenica, da u svojim digestivnim sistemima “pruže dom” mikrobima sposobnim da biorazgrađuju bar neke vrste tradicionalno nerazgradive plastike. Ovo otkriće može biti polazna tačka koja bi dovela do ozbiljnog omasovljenja reciklabilnosti plastike. Japanski naučnici, ko bi drugi, uveliko rade na sličnim “mutantskim enzimima” koji su 20 odsto efikasniji u biorazgradnji plastike od svoje izvorne forme, koju proizvodi jedan od gore spomenutih mikroba, Ideonella sakaiensis 201-F6.
Nadajmo se da će ove inovacije i otkrića inspirisati još više kreativnih istraživača, probuditi im maštu i, uz pomoć armije mikroba, pomoći im da spreče emisije CO2 i CH4 tako što će pronaći novu namenu besmrtnoj plastici.
Makar ta namena bila i neka nova gumena patkica.
Foto: Nick Fewings na Unsplash
