Resursi planete Zemlje su, naravno, ograničeni. Od početka novog milenijuma, svet troši prirodne resurse poražavajućim tempom, a prema statistikama UN količina otpada na deponijama 2000. godine težila je 54 milijarde tona, da bi 2017. stigla do čak 92 milijarde (povećanje od 70%). Dok se svetski lideri navodno vezuju za ekološke agende, izostaje diskusija o očuvanju prirodnih resursa, koje je doslovno kičma svakog daljeg poimanja održivosti.
Poslovanje uz mogućnost proizvodnje „otpada“ danas se smatra neodgovornim, a na industriji je da nauči da upravlja svetskim zalihama sirovina i retkih metala pre nego što planeta „presuši“. To su sve činjenice, ali skriveni problem leži u izvornom tumačenju otpada kao takvog.
Izazov: Promeniti definiciju „otpada“
U rečnicima ćete pročitati sledeće: „Otpad je materijal koji je nepotreban i koji se baca“. Preciznije, princip „bačenog“ (engl. wasting, prim. aut.) definiše se kao „čin nemarnog ili nepotrebnog korišćenja nečega što za posledicu biva izgubljeno ili uništeno“. Kao prvo, kada nešto više nije potrebno, zašto se baca? Kao drugo, ako sama definicija bacanja ukazuje na nemar i nepotrebno korišćenje, valja zapitati se treba li promeniti pristup dotičnom činu, i temi uopšte.
Kako važnost reciklaže dobija sve veću pažnju u medijima i poslovnim agendama, potreba za očuvanjem resursa i svođenja nepotrebnog otpada na minimum je nikada veća. Sam pristup proizvodnji novih proizvoda i materijala se mora promeniti i pokrenuti uz pomoć inovacija i revolucionarnih tehnologija, ali i promenom razmišljanja o samom otpadu kao nečemu što se „nepovratno baca“, a umesto toga razmišljati izvan okvira životnih ciklusa bilo kog proizvoda.
Transformisati poslovanje u pandemijskom (i post-pandemijskom) periodu nije lak zadatak, ali aktuelni trendovi dokazuju da je trenutni period nikad povoljniji za kritiku svetskih lidera i apel da se odreknu starih definicija i priklone primeni revolucionarnih tehnologija koje će utemeljiti širu praksu održivog razvoja kao normativ.
Tehnologija kao pokretačka sila
Ako već pričamo o tehnologijama, trenutni model „uzmi-napravi-zameni“ doveo je do planine elektronskog otpada (e-otpad) koja raste za 57 miliona tona godišnje. Ta planina trenutno je teža od Kineskog zida, i najbrže je rastuća od svih planina otpada na Zemlji.
Nešto se podhitno učiniti mora, jer realnost je da stari uređaji bilo koje namene nisu „otpad“ – vrednost svakog pojedinačnog je ogromna i puni su značajnih prirodnih resursa koji bi se mogli upotrebiti u budućim lancima proizvodnje. Ako ste jedni od onih koji su izgubili dobar deo kose na glavi čekajući da se situacija sa čipovima, procesorima i grafičkim karticama popravi, zaboleće vas činjenica da do ove krize ne bi došlo da je iko razmišljao u pravcu postojećih, bačenih sirovina.
Lančanom reakcijom koju je započela pandemija, došli smo do rada od kuće i višestruko veće potrebe za tehničkim uređajima. Svet se sada kreće ka hibridnom sistemu rada, i ta potreba će samo dalje rasti. Nju lako može zadovoljiti veća eksploatacija e-otpada, jer globalno gledano reciklira se tek 17.4 odsto bačenih uređaja. Prema izveštaju E-Waste Monitor iz 2020. godine, vrednost sirovina u okviru recikliranog otpada je 10 milijardi dolara, dok još 57 milijardi i dalje leži u gore spomenutoj planini i čeka svoj trenutak. IT industrija, dakle, leži na hipotetičkom rudniku zlata u vidu kružne ekonomije.
Izazov leži, još jednom, u de-stigmatizaciji određenog pojma, u ovom slučaju to je pojam „druga ruka“. Ako se uzmu u obzir često nerealne cene uređaja, logično je da ljudi žele da kupe nešto što je novo, a ne u svojoj biti polovno. Sa druge strane, da bi se taj stav promenio, neophodno je da uređaji od recikliranog materijala ne budu pouzdani koliko i polovan ali vešto „našminkan“ automobil.
Rešenje zapravo već postoji
Već sada postoje legitimne alternative terminima „novo“ i „bačeno“, koje pomeraju granice ustaljenih procesa i pozivaju na diskusiju o polovnim uređajima. Re-proizvodnja je proces davanja „drugog života“ proizvodu vraćanjem istog u proizvodni proces kako bi se njegove performanse dovele do prvobitnog nivoa. Nedavno su Britanci po prvi put u svetu konceptu ovakvog proizvodnog procesa dodelili ISO 8887-211 standard, što je u prevodu industrijski legitimitet i kao takav je revolucionaran sa neverovatnim potencijalom. Takav proces ide mnogo dalje od obične „opravke“ i definiše kružnu ekonomiju koja bi, zaista, mogla da promeni svet.
Sa druge strane imamo korpo-kulturu u kojoj je Direktor za Održivi razvoj sve značajnija uloga, naročito u procesima „de-ugljenizacije“ poslovanja i trke ka sve prestižnijem Net Zero standardu. Apple se posvetio besplatnoj popravci uređaja, Samsung tvrdi da je održivost „utkana“ u svaki njihov proizvod, tako da je za IT industriju kao de fakto lidera u transformaciji period tzv. „nove normalnosti“ sve samo ne dosadan.
Ali, šta je alternativa otpadu?
Naša realnost jeste da, ukoliko želimo da izazovemo i menjamo negativne i ustaljene konotacije vezane za reč „otpad“, moramo ponuditi alternativno razmišljanje u pravcu materijala i proizvoda koji su na kraju svojih životnih ciklusa. Kako se slika o tome menja, a proizvodni krug zatvara, tako će „otpad“ kao pojam polako nestajati iz rečnika. Stiv Haskju, sa početka ovog teksta, zajedno sa ekspertskim timom iz kompanije Circular Computing, kao inicijalnu alternativnu sintagmu nudi „resursi sledeće generacije“.
Ako prirodni resursi žive svoj prvi život, resursi sledeće generacije bi bili oni koji su dobili novi, „drugi staž“, a potom i treći, četvrti, i tako dalje. Kada, konačno, takvi materijali dođu do stanja potpune neupotrebljivosti, njima bi se reciklažom menjao smisao, ili bi se odlagali na adekvatan način umesto besmislenog bacanja. Tako se potpomaže kružna ekonomija u kojoj je misao o otpadu samo misao, a neprocenjivi prirodni resursi Zemlje opstaju i čuvaju se za naredne generacije.
Neutralisanje uslova u kojima nastaje otpad neće biti dobro samo za našu planetu, već i za poslovanje, inovacije i mogućnost da lideri u industrijama preuzmu aktivnu umesto pasivne uloge kao predvodnici promena koji ne čekaju da im državne uprave diktiraju put ka održivom razvoju u pravom i nepromenljivom smislu reči.
