Beton, cigle, različite vrste metala, zemlja i ostali otpad poznat kao šut postao je „zaštitni znak“ brojnih krajolika Srbije. Iako zakon nalaže da ovakav građevinski otpad mora da se sakupi i po posebnoj proceduri odloži, ipak najčešće završava na nekoj od divljih dponija. Po zakonu proizvođač je obavezan da odvojeno prikuplja nastali otpad i sortira ga u skladu s budućim tretmanom, ali ova odredba nije na snazi jer nedostaju podzakonski akti. U Srbiji trenutno ne postoji praksa odvojenog sakupljanja otpada od građenja i rušenja, i procedura za njegovu reciklažu. Pošto ne postoje obaveze odvojenog sakupljanja, takvo stanje povećava stepen zagađenja, ali i smanjuje mogućnosti recikliranja. Recikliraju se samo male količine otpada od građenja i rušenja i asfalta, kao i otpad visoke ekonomske vrednosti, poput metala. Međutim, krivica se ne može svaliti samo na građevinare jer u Srbiji postoji samo jedna legalna deponija na koju može da se odloži garđevinski otpad, a to je Vinča.
Za razliku od Srbije, u većini evropskih država ovaj otpad se tretira kao ekološki problem i regulative su veoma stroge. Naime, procenjuje se da je građevinska industrija odgovorna za 40 odsto emisija gasova sa efektom staklene bašte i za 75 odsto potrošnje prirodnih resursa – kamena, peska, gvožđa, drveta. Zbog toga evropske direktive od 2008. do 2024. godine nalažu što veći stepen reciklaže ovog otpada koja smanjuje potrošnju prirodnih resursa, poput kamena, peska, gvožđa, drveta, ali i količine deponovanog otpada. Prema tim dokumentima, najmanje 70 odsto građevinskog otpada mora ponovo da se upotrebi, Tako podacima Evropske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu Finska reciklira 99,9 odst, a Nemačka 90 odsto građevinskog otpada, a Srbija to radi trenutno manje od pet odsto. Sa takvim procentom smo na začelju Evrope, što je alarm, kako za stručnjake, tako i za ekologe.
EU je u svoim uputstvima upozorila Srbiju da bi morala hitno da reaguje i da što pre stvori infrastrukturne pretpostavke za adekvatno tretiranje građevinskog otpada. Ako ne ostane mrtvo slovo na papiru, situacija bi mogla da bude bolja do 2029. godine kada bi sa sadašnjih pet reciklažom trebalo da se ponovo iskoristi do 40 posto građevinskog otpada, a 2034. čak 70 odsto otpada od građenja i rušenja.
Da bi se do toga stiglo, trebalo bi da se na regionalnom nivou uspostave lokacije sa mobilnim postrojenjima za tretman otpada, ukupno 26, i to od strane privatnog sektora. Svaka lokalna sampouprava mora da obezbedi skladištenje ovog otpada nakon tretmana. Pri tome se moraju stvoriti uslovi da se azbest od rušenja mora odlagati u posebnim delovima regionalnih sanitarnih deponija.
Foto: Badibanga Roger na Unsplash
