Preuzeto sa sajta Balkangreenenergynews
Vlada Srbije usvojila je Strategiju niskougljeničnog razvoja Republike Srbije za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050. više od tri godine posle javne rasprave o ovom dokumentu. Strategija predviđa da se Akcioni plan za njeno sprovođenje u periodu 2024- 2030. usvoji u roku od godinu dana.
Strategija kao opšti cilj definiše smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (eng. GHG), bez sektora korišćenja zemljišta, promene namene zemljišta i šumarstva (eng. LULUCF), 13 odsto do 2030. i najmanje 55 do 69 odsto do 2050. godine u odnosu na 2010. godinu. U odnosu na 2005. reč je o smanjenju od 20 odsto odnosno 59-72 odsto, a u odnosu na 1990. o smanjenju od 33 odsto odnosno 65-76 odsto.
Ovi ciljevi biće postignuti, pre svega, smanjenjem emisija u proizvodnji električne i toplotne energije, povećanjem energetske efikasnosti i korišćenja obnovljivih izvora energije u industrijskom sektoru, ali i merama u drugim sektorima.
Rizici klimatskih promena po održivi razvoj Republike Srbije su očigledni
„Rizici klimatskih promena po održivi razvoj Republike Srbije su očigledni. Uticaji klimatskih promena već prete, dok bi rizik u budućnosti mogao ugroziti, između ostalog, i infrastrukturu, poljoprivrednu proizvodnju, dostupnost vode i javno zdravlje“, navodi se u Strategiji, i dodaje da postojeća zavisnost od ugljenika (fosilnih goriva) može ugroziti konkurentnost srpske privrede u srednjem roku i dugoročno.
Osim toga, obaveze Srbije prema Zakonu o potvrđivanju Sporazuma iz Pariza i Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o promeni klime (eng. UNFCCC), nalažu dugoročno gledano značajan pomak srpske privrede ka niskougljeničnoj i klimatski prilagodljivoj ekonomiji.
Vizija Strategije je da će do 2050. Srbija biti niskougljenično društvo sa konkurentnom i resursno efikasnom ekonomijom koja građanima omogućava nova, zelena radna mesta i kvalitetan život u klimatski otpornom društvu.
Razmatrano je šest scenarija
Za potrebe Strategije analizirano je šest scenarija GHG emisija: scenariji B1 i B2, koji ne predviđaju uvođenje novih mera za smanjenje emisija, i četiri scenarija M 1-4, koji predviđaju nove mere.
Modelovanje pokazuje da je za Srbiju najskuplji scenario ako prilikom donošenja strateških odluka ignoriše troškove vezane za klimatske promene, nastavljajući putanju emisija kao što je pretpostavljeno u osnovnom scenariju B2.
U slučaju takvog „nečinjenja“, ukupni dodatni sistemski troškovi za energetski sektor procenjuju se na 108 milijardi evra u periodu 2020–2050, dok se EU ETS troškovi za emisije primenjuju od pretpostavljenog datuma pune implementacije ovog Sistema, a to je 2030.
Sistemski troškovi „nedelovanja” su viši od dodatnih sistemskih troškova, koji se odnose na aktivnosti iz M2 i M3 scenarija ublažavanja. Troškovi samo u sektoru energetike u slučaju ne preduzimanja nikakvih mera su za 48 milijardi evra viši nego troškovi u svim sektorima u scenariju M2 i 32 milijarde evra viši nego u M3.
Troškovi „nedelovanja“ su verovatno i viši ako se uzme u obzir prekogranična taksa na CO2
U Strategiji se naglašava da procene troškova „nedelovanja“ ne uzimaju u obzir prekograničnu taksu na CO2 (Mehanizam za prekogranično prilagođavanje cene ugljenika; eng. Carbon Border Adjustment Mechanism – CBAM), za koji se očekuje da će se primenjivati posle 2026. na izvoze pojedinih roba u EU (gvožđe i čelik, cement, aluminijum, đubriva i električnu energiju).
Kao takvi, troškovi „nedelovanja“ su verovatno čak i viši od onih modeliranih, zaključuje studija.
Strategija predlaže scenario M2 do 2030, a od 2030. do 2050. raspon mogućih načina za ublažavanje između scenarija M2 i M4 ostavlja otvorene mogućnosti za buduće odluke.
Inače, scenario M2 zasniva se na implementaciji celokupnog zakonodavstva EU, u potpunosti transponovanog i sprovedenog, čime se postiže smanjenje GHG emisija od 33,3 odsto u poređenju sa 1990. i udeo obnovljive energije od 32,3 odsto.
Dodatna ulaganja procenjena na 44-83 milijarde evra
Mere predložene u Strategiji zahtevaju dodatna ulaganja u različitim sektorima, za razliku od mera iz osnovnog B2 scenarija. Ovi dodatni investicioni troškovi procenjuju se na 6,5 milijardi evra za period 2020-2030. godina i između 37,8-76,8 milijardi evra za period 2030-2050.
Dodatni troškovi u oblasti energetike, uključujući i energetsku efikasnost, kao i izvori sredstava za investicije, predmet su detaljnih analiza u okviru nacionalnog energetskog i klimatskog plana, koji je u pripremi.
Dodatni troškovi za ulaganja će biti podeljeni između potrošača-domaćinstava, na primer, u kupovini efikasnijih automobila i električnih uređaja ili izolaciji stanova, investitora-kompanija, u vidu novih kamiona, obnovljivih izvora energije, i države, kroz obnavljanje voznog parka javnog prevoza i pošumljavanje na državnoj zemlji.
Potrošači i investitori će snositi većinu investicija odnosno troškova – 63 odsto i 33 odsto do 2030, a 68 odsto i 26 odsto u periodu 2030-2050. godine, navodi se u Strategiji.
